Emisija Melem
Škola za decu oštećenog sluha je 31. maja obeležila svoj dan.
Obeležavanje dana škole započelo je tribinom „Inkluzija, interpretacija i posledice tranzicije obrazovnih tokova“ (izlagači su bili mr Radojko Damjanović, načelnik Školske uprave Kragujevca i Mila Todorović, koordinator za inkluziju u Školskoj upravi Kragujevca), a nastavljeno je izlaganjem prof. Nenada Glumbića prof. na FASPER-u, na temu „Kako razumeti ponašanje deteta sa autizmom“.
Na tribini je bio prisutan veliki broj profesora, direktora kragujevačkih škola i drugih gostiju koji su sa pažnjom odslušali izlagače i na kraju ostali bez teksta jer od toliko prisutnih samo se jedna osoba javila da postavi pitanje.
Prelistavajući internet pronašli smo kako je jedan korisnik interneta slikovito prikazao inkluziju. On kaže: „To je kao da se prosečno srpsko dete pošalje u školu gde se nastava odvija isključivo na kineskom – sedeće ceo dan i blenuti, a ništa neće razumeti“. Da li je to baš tako?
Postavlja se pitanje, ko će u sprovođenju inkluzije imati najviše štete, dete sa posebnim potrebama, koje neće moći da na najbolji našin proprati nastavu, jer ipak je sa takvom decom, po rečima pojedinih defektologa, najbolje raditi u malim grupama tako što će se tom detetu u zavisnosti od toga kojom brzinom može napredovati posvetiti potpuna pažnja, ili ova druga strana, gde većina u odeljenju mora da ispoštuje da se profesor posveti jednom detetu i uspori predavanje većini.
Koliko će proći vremena dok se učitelji i nastavnici ne obuče za rad sa takvom decom, s obzirom da nisu školovani za to? Učitelji su jako dobri metodičari, ali su nedovoljno edukovani za rad sa decom sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, što će potvrditi defektolozi. Možemo li reč defektolog zameniti naprimer sa specijalni edukator?
A onda na red dolaze roditelji. Koliko su oni spremni da se suoče sa problemom, da je njihovo dete drugačije, koliko je njima tek potrebno snage i volje da predju taj dugačak put i na najbolji način spoznaju šta njihovo dete ne može ili ne sme ili ne zna? Donekle se slažemo sa konstatacijom majke deteta sa posebnim potrebama da su najbolji terapeuti takve dece druga deca. Deca sa posebnim potrebama su deca koja su posebna u svom znanju, interesovanjima i mogućnostima.
U nastavku ćemo čuti kako na Inkluziju gleda mr Radojko Damjanović, načelnik Školske uprave Kragujevac i izlagač tribine „Inkluzija, interpretacija i posledice tranzicije obrazovnih tokova“
U obrazovnim sistemima koji su potpuno razvijeni, sa svim potrebnim sistemskim dokumentima, sa jasno definisanim pravilima (i jos jasnije definisanim posledicama za nepostovanje istih), sa nastavnim kadrom koji svoj posao obavlja savesno i profesionalno i adektavno je plaćen za to, u učionicama koje su opremljene savremenim didaktičkim pomagalima, u odeljenjima koja imaju najmanje jednog pedagoškog asistenta, u okruženju dece koja nisu rasla u ksenofobičnoj sredini, itd… inkluzija funcioniše i daje odlične rezulate, ispunjavajući svoju osnovnu funkciju, a to je osposobljavanje sve dece za uključivanje u društvo i samostalan život.
Inkluzija je pitanje društva u celini, a ne samo pitanje škole i obrazovanja.
Da li su u našem društvu marginalizovana ili diskriminisana deca koja su drugačija zbog svog etničkog porekla, posebnih sposobnosti, mentalnih ograničenja, invaliditeta ili bolesti?
Da li je Srbija loše mesto da se bude drugačiji?
Da li će škole u Srbiji uspeti da stvore uslove za ostvarivanje kvalitetne inkluzivne kulture i prakse? Da li bi ulazak te dece u sistem redovnog obrazovanja u ovakvim uslovima našeg školstva snizio sam kvalitet rada u redovnim školama? Jer inkluzivno obrazovanje podrazumeva da sva deca dobiju kvalitetno obrazovanje.
Da li će ga i ko u ovom slučaju dobiti, jer definitivno se Srbija uči inkluziji!
Autor i voditelj: Marina Mia Končar
Produkcija: Prestige MM