Beograd, Fond „Mladen Selak“ 
MIHAJLO IDVORSKI PUPIN
Srpski narod iznedrio je više svetskih velikana na polju nauke i treba da se ponosi posebno sa naučnikom poput Mihajla Idvorskog Pupina. Imajući u vidu da se ove godine navrsava 160 godina od rođenja Mihajla Idvorskog Pupina, tekst koji sledi predstvalja samo kratak osvrt na život i redovog brilijantnog naučnika i velikog čoveka, kome Srbija mnogo duguje.
Mihajla Idvorskog Pupina, naučnika, pronalazača, profesora, dobrotvora, ljubitelja umetnosti, jednog od najuticajnijih ljudi svog vrenema i neumornog zaštitnika najvažnijih interesa srpskog naroda možda najbolje ilustruje naslov jednog članka o njemu, koji je osvanuo u časopisu za američku omladinu početkom XX veka, a koji glasi:„Šta sanjalice mogu postići“. I zaista, ogromna volja, istrajnost, hrabrost, izvanredna snaga uma, duha i tela vodila je Mihajla Pupina čudesnim životnim putem i odvela u besmrtnost. To je put „Od pašnjaka do naučenjaka“, kako je Pupin naslovio svoje beskrajno nadahnjujuće autobiografsko delo. Mladić sa crvenim fesom i pet centi u džepu sišao je sa broda na američko tle, bez znanja reči engleskog jezika i bez ikoga ko bi ga dočekao na tom kontinetu, ali ga to nije sprečilo da svoje ime zlatnim slovima upise u knjigu svetske nauke, sa 87 patenata. Stvorio jednu od najvećih laboratorija za fiziku na svetu koja i danas nosi njegovo ime. Postao je prvi predsednik Njujorške akademije nauka rođen van Amerike i još mnogo, mnogo toga.
Stekavši svetsku slavu i ugled Pupin nikada nije zaboravio svoje poreklo, već je brojnim dobročinstvima, o kojima se kod nas malo zna i govori, tokom čitavog života svesrdno pomagao svojoj zemlji i svom narodu.Teško je pobrojati sve Pupinove uspehe i zasluge, jer ga je njegova svestrana ličnost vodila na mnoge puteve i brojna polja delovanja. Pupinov kalem bio je revolucija u telefonskoj, telegrafskoj i radio industriji. Njegovi pronalasci, koji su rezultat velikog naučno-istraživačkog rada, spojili su narode i kontinente, a ljudi na planeti su počeli da razgovaraju telefonom na velike daljine. Pupin je svojim pronalascima unapredio prenošenje govora električnim putem, postavljanjem kablova ispod mora. Njegovi radovi stvorili su osnovu za početak razvoja svih vidova savremenih bežičnih komunikacija. Zato danas osnivač Majkrosofta i jedan od najuticajnijih I najbogatijih ljudi na svetu, Bil Gejts kaže: “Informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez otkrića Mihajla Pupina“.
Malo je poznato da je idvorski mališan zaljubljen u nauku, kasnije veliki naučnik, jedan od osnivača NACA (Nacionalni komitet za nautiku), preteče američke svemirske agencije poznate pod imenom NASA. Svetska Laboratorija za fiziku na Kolumbija univerzitetu, za koju se vezuje trideset dobitnika Nobelove nagrade, od 1935. nosi Pupinovo ime, dok je sama zgrada zbog svog istorijskog značaja postala istorijski spomenik SAD. U Americi je 1958.ustanovljeno odličje “Medalja Mihajla Pupina”, koja se dodeljuje za nacionalne zasluge, a petorica nobelovaca dobili su Pupinovu medalju nakon dobijanja Nobelove nagrade.
Pupin je težio da svojom genijalnošću i neumornim radom oplemeni američko društvo, kao i društvo u celini, da pored materijalnih u svom razvoju koristi i duhovne vrednosti. Njegov stvaralački nemir vodio ga je pored nauke i istraživačkog rada na polje ekonomije, filozofije, književnosti, politike, istorije prirodnih nauka, narodnog stvaralaštva, kulture, umetnosti i pedagogije. Zbog svoje bogate profesorske karijere Pupin je proglašen jednim od pet najvećih profesora elektrotehnike svih vremena. Svoju profesorsku karijeru i naučnu delatnost započeo je kao nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku, na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. Punih četrdeset godina bio nastavnik i profesor Kolumbija univerziteta, od 1889. do 1929. Redovni profesor je od 1901. odnosno od svoje 43. godine zivota. Tokom svoje plodne karijere bio je najpublikovaniji naučnik.
Oduvek upićen na knjige i veliki ljubitelj pisane reči Pupin je i sam postao uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ („From Immigrant to Inventor“), objavljeno 1923. dana kasnije 1924. dobio je Pulicerovu nagradu.Pišući autobiografiju u svojoj 68 godini Pupin je i tada mislio o nacionalnom identitetu, jer ističe: “Moji srpski nazori su moja majka, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna crkva i moj srpski jezik. Ko od mene traži da se odreknem svojih srpskih nazora, to je isto kao da mi oduzima život…”
Pupin je prvi diplomata Srbije u SAD.Postavljen je za počasnog konzula 1912. i ovu dužnost je obavljao sve do 1920.Bio je najveći srpski lobista u SAD.U vrlo teškoj situaciji po granice Jugoslavije on je lično uputio memorandum 19.04. 1919. predsedniku SAD, na osnovu dobijenih podataka o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Medjumurja, Baranje i Makedonije što je doprinelo da Vilson da izjavu svega tri dana kasnije o nepriznavanju štetnog Londonskog ugovora saveznika sa Italijom. Granice Kraljevine Jugoslavije bile bi sigurno drugačije u to vreme da Mihajlo Pupin nije nije imao tako ogroman uticaj na američku delegaciju, koja je očito vodila glavnu reč na Mirovnoj konferencii u Parizu 1919. Njegova je zasluga što su dobijene granice u Banatu, Baranji i Međumurju. Umesto da ovi delovi naše zemlje pripadnu Mađarskoj i Rumuniji, naš veliki rodoljub sačuvao ih je za nas i buduće generacije.
Kada je na molbu Nikole Pašića došao u Beograd, a sa namerom da prouči pitanje ratne siročadi nakon I svetskog rata, Pupin je beskrajno radovao upoznavanju i susretu sa Vojvodom Mišićem. Među njima je odmah uspostavljeno prijateljstvo, jer je i veliki Vojvoda želeo da upozna čoveka koji je toliko učinio za srpsku vojsku tokom rata, a posle rata pomogao da se sačuva ono što je vojska izvojevala. Prilikom te posete Srbiji Pupin je ostavrio još jednu svoju veliku želju, otputovao je u Čačak i posetio proslavljenog stratega bitke na Ceru, vojvodu Stepu Stepanovica.
Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”, u Beogradu postoji zahvaljujući Pupinovoj želji i upornim zalaganjem. Radi se naime o jedinoj biblioteci koju je čuvena Karnegi fondacija sagradila u slovenskim zemljama. Osim toga, Mihajlo Pupin je Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu poklonio oko 600 publikacija iz lične kolekcije.Zahvaljujući njemu Beogradski univerzitet je dobio prvu Britanika enciklopediju.
Kao veliki ljubitelj umetnosti na svoj narod mislio je i kada je kupovao značajna umetnička dela koja je nosio u Ameriku gde ih je čuvao dok se ne stvore uslovi u srpskim muzejima, a zatim ih je vraćao u Srbiju samostalno snoseći i sve prateće troškove. Neprocenjiv je značaj i vrednost Pupinovog umetničkog legata u Narodnom muzeju.
O Mihajlu Pupinu se može puno izuzetnih podataka izneti, ali se priča nikada ne završava. Čitanjem reči njegovoih studenata, poznatih nobelovaca, stiče se utisak da mu je misija bila da podučava, stvara kreativne umove nauke. Osvrtanjem na reči kojima su o njemu pisali naši veliki umetnici i književnici, poput Paje Jovanovica, Uroša Predića, Ivana Meštrovića, Miloša Crnjanskog, može se zaključiti da mu je misija bila da brine o kulturnoj baštini svog naroda. Dalje, čitajući reči njegovih savremenika, natpise iz Njujork tajmsa, Herald tribjuna, Vašington posta, može se shvatiti da je njegova centralna funkcija bila društvena u smislu da savetuje, objašnjava, bude pitan za sve bitne društvene teme, sa danas nezamislivim autoritetom i poštovanjem. A opet, kad se ima u vidu spisak fondova, udruženja, društava, saveza koje je osnovao i pomagao, stiče se ubeđenje da je sebi odredio ulogu dobrotvora i zaštitnika.
Kao veliki naučnik, istraživač, profesor, humanista, Pupin je imao veoma značajnu ulogu na američkoj društvenoj sceni. Njegovi student, kasnije veliki naučnici istraživači u Pupinu su prepoznali rođenog vođu, koji je bio nepretenciozan, već ubedljiv i jasan. Bio je veliki izvor inspiracije onima koji su težili da dalje istražiju na polju nauke, u kojoj je bio pionir.Iako dobitnik mnogobrojnih naučnih nagrada i medalja, 18 počasnih doktorata univerziteta širom sveta, članstva u akademijama nauke Amerike, Francuske, Srbije, predsedavanje najznačajnijim institucijama i slično Pupin je do kraja svog života ostao veran tradiciji svog naroda. Povodom dolaska Pupina na mesto presednika Američkog udruženja za unapređenje prirodnih nauka, Njujork tajms, 5. Januara 1925. objavljuje: “Izbor dr Mihajla Pupina za predsednika ima veliki značaj. Po rođenju Srbin, došao je u Ameriku kao mlad i koristeći ovdašnje prilike za više obrazovanje postao je jedan od svetskih vođa u nauci. Ali u njemu su sjedinjeni književnik sa naučnikom. Ne samo da je unapredio fiziku i izumeo pronalaske od velike praktične vrednosti, nego je i obogatio i književnost njegove nove domovine i ulio u američko društvo oduševljenje njegovog uživanja vasione, zvezda i atoma…”.
Želja Mihajla Pupina bila je da svoje poslednje dane provede u rodnoj zemlji, jer, kako je govorio: “Takve lepote nigde nema”. U Beogradu je Pupin birao zemljište na kome bi sagradio kuću. Advokat Đorđe Radin, koji je u to vreme bio sa njim rekao je: “Odseli smo kod “Srpskog kralja”. Jednog ranog jutra dok sam još ležao u postelji, ušao je on u sobu sav nasmejan i uzviknuo: “Ustajte, idemo da tražimo mesto gde ću da podignem sebi kuću u Beogradu!” Pokazao mi je dva mesta koja su mu se dopala: ugao Kralja Aleksandra i Kralja Ferdinanda gde je bila kafana “Kod tri lista duvana” i ugao ulice Knez Mihailove i Knez Mihailovog venca (kuća pokojnog Marka Stojanovića). Prvo mu se mesto svidelo vise. “Ovde imam čistiji pogled na moj Idvor…”. Kada je mesto izabrao rekao je da će prvo urediti svoje stvari u Americi, pa će onda doći u Beograd gde će podići kuću i provesti poslednje dane svog života. Kada smo napustili Jugoslaviju, stari naučnik plakao je gorko.Rekao mi je da će gledati da se vrati u Jugoslaviju što je moguće pre.” Pored ogromne želje da realizuje svoju ideju, Pupin usled problema sa zdravljem nikada više nije došao u Beograd.
Podizanjem spomenika i osnivanjem Pupinovog muzeja u Beogradu Srbija bi pokazala da želi da otrgne od zaborava svog velikana i dobrotvora i nakon više decenija, ostvario bi se cilj Međunarodnog naučnog skupa “Život i delo Mihajla Idvporskog Pupina”, održanog još 1979. povodom tada 125-godišnjice njegovog rođenja. Nobelovac i dobitnik Pupinove medalje, Isidor Rabi, rekao je tada: “ Mogu vam reći da morate biti veoma ponosni što ste imali čoveka kakav je bio profesor Pupin. Ja bih ga uzeo kao primer vrline, visokog uma, velikog Amerikanca i velikog potomka Srbije. Pupin je predstavljao određeni centar Kolumbija univerziteta.Veliki čovek. Vremena su se promenila i na američkim univerzitetima više nemamo tih velikih ljudi…”
“Google” se 9.oktobra setio velikog naučnika i tog dana umesto sopstvenog loga koristi Pupinov motiv, a to treba da nas podseti da ne smemo zaboraviti blistave umove ponikle u našem narodu, koje svet ne zaboravlja.
Pupin je ovaj svet učinio boljim mestom, zahvaljujući kome danas svi komunicirano na daljinu, a koga su još od studentskih dana na Kolumbija univerzitetu prijatelji neformalno oslovljavali sa “Mihajlo Srbine. On je svaki važniji govor i obraćanje počinjao predstavljajući se imenom i ponosno ističući da potiče iz jednog malog sela u Banatu u Srbiji. Svojom ličnom imovinom garantovao je za finansijske obaveze Srbije u veoma delikatnom istorijskom trenutku. Puno je učinio na podizanju ugleda naše zemlje u svetu i zaslužio je da ga se Srbija večno seća sa najvećim poštovanjem da čuva ono što joj je ovaj neponovljivi čovek velikodušno ostavio.
* * *
Ukoliko Srbija ipak zaboravi na Mihajla Idvorskog Pupina, svet to neće razumeti a biće grešna prema sebi i svim budućim generacijama, koje zaslužuju da imaju uzore među velikim svetskim umovima, poreklom iz Srbije.
FOND „MLADEN SELAK“, Beograd