БОШКО ПРОТИЋ
О рату
Рат, у живот човека, донесе преврат.
Оно што ти је негда било горе, сад је вазда иза тебе, оно што си радио без мисли сваке, наметне се за важно и битно, а оно о чем никад ниси мозго сву ти памет испије.
Планови и жеље, које си имао разбеже се да уступе место кратким блесковима „до вечерас“; „до сутра ујутру“ и – ту ти се оконча цео свет.
***
Кад оно кажу „јеси л’ био у пуцњави“, то човек одмах зна да питач не зна шта је рат. Пуцњаве нису рат. Без њих га не би било, ама, то је и најмањи део ствари. Кад запуца, тад сваки проблем који те давио нестане да уступи место једном једином: шта сад, где сад и како сад?
Главу кад чуваш, и људе кад чуваш, немаш када о страху да мислиш.
Мука је кад пуцњава стане, кад лагано разреди па утихне. Врате ти се којекакве мисли да те плаше и у глави коло играју. Битке које тад почиу да се воде теже су, безмало, и опасније, но оне у којима се живот голи спасава. Оно што на рамену можеш и да се сачуваш, неретко у тој борби са страхом, прса у прса, изгубиш. Полудиш. Неко и одатле може да се врати. Већина – не.
***
Стојимо Благоје и ја подно гробова. Он метанише и кадионицом маше. Чита. Реко ми да упалим шест свећа уз оне плоче и да станем иза њега.
Ветар дува а свеће се гасе. Прилазим и палим. Е, вала им не дам да се утуле. Доста им нису гореле. Данас има да им осветле пут души.
Обукао сам свечану униформу, чизме изгланцао, утегао опасач. Стојим у ставу мирно. Јебеш ти веру и нацију, јебеш пријатеља и непријатеља – човек је то, брате мили! Човек био. И војник. Знам ја то, ја што сам век у чизмама провео.
Никада се ја нисам удварао.
Покушао пар пута а онда се у пола игре заценим од смеха па јој објасним: – Сестро слатка, дај да ово баталимо. Ја лажем, а ти знаш да те лажем, и још ме тераш да ти мажем и више и боље. Не могу да наставим. Смешни смо обоје. Ако хоћеш лепо: лепо. Ако нећеш: поздрављам и то. Ја ово, овако, не могу, па то ти је.
***
Смеје се сад још лепше, а то, кад жена почне да се смеје,то ти тад отвара капију. Подиже уставу коју су у њој, од малих ногу, градиле баба и мајка. Плаха бујица крви је тера да преплави бране (и забране) и да се прелије. Река брза у морску дубину да се улије.
Срце кад хоће оно и мора.
***
Мунира се смеје дивно. Гласно. Широко. Уснама ама и очима. – Да те водим на Башћаршију? – Што ми тако говориш? Дај, не зезај ме. А да ме водиш, е то може – цвркуће…
***
Кажу, данас ради на телевизији у Сарајеву. Жива је и здрава. Прегурала све. Ваљда са неким мушкарцем, од оних из „моје сенке”, вари јутарње каве а онда испијају филџан за филџаном, баш у оној кући што је маштасмо и крај оне лампе са жутим абажуром која нестаде из излога дан пре него уђосмо да је купимо.
Биће да је неко други ваљан пазар направио.
Цигани су ме пратили кроз цео живот. То што је Хитлер хтео да их истреби и то што их ови, до главе ошишани, прогањају данас – то је ваљда зато што људи више не желе да виде иког ко има срца. Јебеш срце. Данас када су у моди полуписмени, муцави преваранти који од деведесетих „хватају кајмака” и газде на ситним лукавствима – срце више ником не запиње него дође као чиста сметња и компликација.
***
Гледам децу како блену у ове новоникле, а све се више склањају од Цигана. Много више но моја генерација. Какво ли нам то добро доноси овакав свет? Замислим се, па ми дође да кукам наглас.
***
Е, кад ми то тако дође да лелечем, онда узмем торбицу о раме и кренем. Прођем поред гробља баран-ског и превалим она три километра, све стазицом, до Наномира.
***
Гледам кровове потлеушица, картонушица, контејнерки, а богами и које гастарбајтерске, домаћинске. Гледам дечурлију разиграну где се трчу, гледам и оно небо над чупавим и гаравим Наномиром, па кажем себи: ово су, бре, прави људи! И добри и лоши, ал’ весели. Срцем поштени према свету и животу. Нагледам се лепе моје циганштине. Срце ми се напуни. Поједем јабуку, испалим дуван, па се миран кући вратим.
Има добрих људи, знам ја то.
Не мож друкче. Не иде…
И биће их. Биће више добрих него злих.
Даће Бог…
ЕПИЛОГ
Направих књигу човеку обичном, и баш зато у времену нашем – врло необичном.
Ко дочита може, после, без икаквог страха, и да заборави. Никаква штета.
Од свега прочитаног, ионако, остају само боје, мириси и укус – ако их је онај који пише умео пронаћи, препознати, похватати и међу речи спаковати.
То се једино понесе даље. Остало се у сећању сасуши и временом само отпадне.
„Тако је то урађено“ – рекао је мој Врачевчанин, пензионисани заставник прве класе, Душан ЗИК.
П.С.
Књигу ову направих њему на радост и испуњење, а себи за искупљење од многог греха ранијег који починих према недужном читаоцу.