Најјаче оружје је писана реч.Она пре или касније погађа циљ.
Пише: Марина Миа Кончар
Пети српски војвода, командант главног штаба војске Републике Српске, генерал-пуковник Ратко Младић, сврстао ме је међу праве српске патриоте. Ако међу Србима има компетентнијег официра, СРБИНА, који би то другачије дефинисао, пристајем. Деца и нејач, коју сам штитио и заштитио, у време бомбардовања 1999. године, дају ми право, да понекад о себи размишљам као о хероју. Нисам их питао за нацију. Да сам Србин, родитељи су ме научили. Бити Србин, значи бити хришћанин православац, бити патриота и бити правдољубив. Тек, ако све то јесам успео у животу, могу да кажем да сам пореклом Црногорац. Не можеш бити добар Црногорац, ако ниси добар Србин. Овог правила се никада, и ни по коју цену, нећу одрећи, тако су ме родитељи задојили. Својим делима која остављам новом нараштају, мислим на књиге које пишем, себе сврставам на место, резервисано за разумно биће, човека. Да ли сам у потпуности испунио ту мисију, нека кажу историчари. Трудио сам се и трудићу се да, уз Божију помоћ, оправдам поверење које ми је указао Бог, створивши ме као разумно биће на овој планети – човека.
Овако започиње разговор за наш лист Славко Никић, човек кога су се плашили и плаше, дан данас, најпознатији криминалци на нашим просторима, али не само нашим.
– Да ли се писањем браните, или нападате некога?
Када сам у једном тешком тренутку помислио да добрих људи више нема, одлучио сам да будем сам. Ни моја деца нису била поред мене. Тако сам хтео. Трајало је то дугих седам година. Седам пута по 365 дана ћутања, ноћи размишљања и неспавања. Стотину пута сам се враћао у детињство, пролазио кроз живот оном истом стазом којом сам стварно прошао, тражећи грешку. Хтео сам да будем кривац за оно што ми се догађало. Нисам је нашао. Доносим одлуку, најтежу у свом животу, да почнем да пишем. Одбранио сам истину од заборава, кривце онемогућио да остану неоткривени, а жртве учинио поново живим, као јунаке својих књига. Све то сам радио са жељом да се, макар, на тај начин одужим многима који животе оставише, бранећи Косово и Метохију. Кривце сам у књигама називао правим именима, нисам хтео другачије. Ко је себе и како препознао у мојим књигама, не знам. Истина је једна, и ту нема калкулације. Писањем настављам одбрану своје земље и свог народа, јер рат никада не може да реши све. Најјаче оружје је писана реч. Она пре или касније погађа циљ.
– Шта Вам је све пролазило кроз главу, док сте били у изолацији?
Одговарајући на претходно питање, дао сам и део одговора на ово. Највише времена сам проводио размишљајући, шта ли размишљају моји другови, заточени у хашком казамату и у нашим затворима , док леже на тврдој затворској дасци која им је, у ствари, кревет, и гледају у плафон. Где смо ми то, заједно, погрешили и дозволили да кукавице и издајници, као што су Борис Тадић, Владимир Вукчевић, Расим Љајић и Бруно Векарић, похапсе српске хероје и предају их у руке онима који су нас бомбардовали. Зашто смо дозволили да нас дезертери, на крају, понизе и потцене нашу жртву коју смо поднели у одбрани земље. О томе сам најчешће размишљао. О томе размишљам још увек. Радујем се што је ослобођен генерал Перишић. Али ме је растужила чињеница, да га је хашки наказни суд ставио у исту раван са лоповом, убицом , силеџијом, наркодилером, продавцем људских српских органа , људске српске крви, Рамушем Харадинајем. Ослобођени су на исти начин. Осећам се увређеним, као српски ветеран рата, да један од мојих команданата који је целог свог живота био поштен човек, доживи да га прогласи невиним суд у Хагу, онај исти суд који је ослободио све српске убице. На тај начин је још једном понижен и увређен српски народ, где год он живео на планети, и земља Србија, којој је Хаг и овом пресудом показао да нас поистовећује са зликовцима и убицама.
– Да ли шиптарским венама тече српска крв?
Шиптарским венама, али и венама свих оних којима је требала српска крв, а имали су довољно прљавих и непоштено зарађених проклетих пара да то плате, тече српска крв. Ње нема само у венама наших страдалника, киднапованих, ненаоружаних цивила, неретко деце, на Косову и Метохији. Њих 1800 је са целe територијe Косова и Метохије одвођено за Албанију. То је био пут без повратка. То је трагичан биланс српских страдалника, 1800 пута 5 литара = 9000 литара. Шиптарски зликовци су узели 9000 литара српске крви, продавали је и то сматрали послом. То је велика цистерна најдрагоценије течности на планети коју су шиптарски зликовци, уз помоћ Албанаца из Албаније, узели нашој браћи. То не можемо и не смемо заборавити.
– Имате ли сазнања, да ли има удела српска држава, или неко од политичара, у причи о “Жутој кући”?
У књизи „Нулта крвна група“ именима сам прозвао кривце. Сви државни функционери, који су под притиском међународне заједнице и невладиних организација, пристали да ослободе око 2000 терориста које смо ми, српски ветерани, тада активни браниоци државе Србије, похапсили, саучесници су злочина који досеже до „Жуте куће“ на северу Албаније, усидрених бродова, приземљених малих авиона, мобилних хируршких сала, смештених на камионима смрти, попут оних који су возили Јевреје, Србе и Роме у време окупације (1941 – 1945). Ко год је ушао у „Жуту кућу“, или у било које од ових превозних средстава, није преживео. Тако су радили фашисти од 1941. до 1945. године. Тако су радили и фашисти од 1997. до 2000. године. Њихови саучесници су сви они који данас ишта знају о томе, живе у Србији, сматрају себе Србима, и ћуте. Њихови саучесници су и они који су, можда, до скоро, били на највишим државним функцијама. О томе су знали и ћутали. Њихови саучесници су и они који нас убеђују да се трансплантација органа вршила, баш тамо, у оној „Жутој кући“, у селу Бурел на северу Албаније. То је још једна припрема терена да се аболирају Шиптари са Косова и Метохије, организатори тог злочина, Албанци из Албаније, као саучесници у злочину и држава Албанија која прикрива злочин. „Жута кућа“ је, у ствари, била само прихватни логор за киднаповане Србе са простора Косова и Метохије, који су даље транспортовани до оних возила, бродова или авиона. Ко год од државних званичника подржава теорију, да су органи пресађивани у „Жутој кући“, припрема терен да нас, на крају, Шиптари са Косова и Метохије и Албанци из Албаније туже, што значи да се ставио на страну злочинаца. А она увреда српског народа, када је државни тужилац државе Србије довео неког умоболног човека, свакако зликовца и убицу Срба, и омогућио му да прича, како је вадио срце дечаку од непуних 20 година, и то режући му ребра војним ножем, који је део формациског наоружања Српске војске, произведен нож у Србији у рукама зликовца и убице, а уз помоћ, нажалост, тужиоца, вређа, понижава, смеје се у лице жртвама, њиховој родбини и свима који искрено воле Србију. Тужилац и онај зликовац, у нормалној држави, после оне емисије емитоване на државној телевизији, морали би бити ухапшени. Узнемирили су и увредили све нас у Србији, а поготово нас, који смо пореклом са простора јужног дела Србије, Косова и Метохије. Највише су увредили жртве.
– Да ли држава Србија зна, ко је убио Зорана Ђинђића?
У књизи „Служба“ и о томе сам писао. Покушао сам да спречим убиство Зорана Ђинђића. Два месеца пре убиства, јавио сам врху тадашње државе, подразумева се, и полиције, да се то припрема. Рекао сам им, чак, да су припреме за атентат на Зорана Ђинђића завршене. Скоро да сам им рекао и тачан дан. ДОС ме је, у знак захвалности на благовремено датој информацији, у акцији чувеној по безакоњу и бруталности, ухапсио. Ова чињеница говори све. Ово морају да знају сви који су искрено волели и поштовали Зорана Ђинђића. Ја га нисам волео, али га никада не бих убио. Убили су га они које је народ видео као “његове”. Били су у заблуди и Зоран, али и они који су више веровали туђим причама, него својим очима. Ако све ово знамо, поставља се питање, зашто је расформирана најелитинија јединица која је бранила Србе, где год су били угрожени, ЈСО (Јединица за специјалне операције која је припадала ресору службе државне безбедности). Поставља се и питање, колико невиних Срба, ратника, некада припадника те јединице, лежи по српским затворима. Њима је пресуду изрекла судија Ната Месаровић, за коју смо недавно сазнали да је на незаконит начин дошла на највишу функцију у српском правосуђу. Ми који смо имали прилике да чујемо од починиоца неког дела, да је свесно прекршио закон, знамо да је увек као по правилу то урадио више пута. Постављам питање: колико можемо веровати Нати Месаровић, која је добила, а не донела пресуду људима, оптуженим за убиство Зорана Ђинђића? Ако не можемо да ослободимо невине Србе из хашког казамата, можемо да покренемо иницијативу да се провере све пресуде, у којима је умешала прсте и госпођа Ната Месаровић. Ако се испостави да су заиста починили то што им се ставља на душу, нека остану тамо где су. Али ако нису, морали би да буду ослобођени, а на њихова места да дођу они који су омогућили Добросаву Гаврићу, који је оптужен за убиство Жељка Ражнатовића да побегне.
– Шта сте све написали, и због чега?
Написао сам истину у следећим насловима: “Исповест Можда”, “Забрањено сећање”, “Служба”, “Жртве”, “Јована”, “Мала”, “Мина”, “Афоризми”, “Ноћ је променила све”, “Златна нит”, “Од контејнера до звезда”, “Нулта крвна група”. Све ово сам поклонио мојој Србији и мојим Србима, којима је истина на срцу и души. Потребна им је више него икада.
– Читајући Ваше књиге, намеће ми се питање: како сте још увек живи?
У књизи “Исповест Можда” написао сам да немам чега да се плашим, јер сам само, можда, жив. Много пута су ДОС-ове убице покушале моју физичку ликвидацију. Долазили су белим комбијем, а није било ни ЈСО, ни Слободана Милошевића. Можда су они убијали и у она “наша” времена. Мене је, до сада, сачувао Бог. Њему сам захвалан. Никада ме није оставио без заштите. У то искрено верујем, Богу се молим, Богу сам захвалан за сваки дан који угледам.
РЕЦЕНЗИЈА ЗА КЊИГУ „НУЛТА КРВАН ГРУПА“
ЖЕСТОКИ ЗАПИС ЧЕСТИТОГ РАТНИКА
или
КРВАВА ИСПОВЕСТ ЏЕЛАТА ОВК
Честитам издавачу!
Добио је аутора, тако оригиналног, каквог није било одавно на књижевној тржници у Србији.
Славко Никић нам је даровао свој првенац роман, ексклузивног садржаја о страдању српског народа на Косову и Метохији у предратно време (1998.).
Славко Никић сведок је најтамнијих тајни косовског колоплета с краја двадесетог века. И немилосрдни борац против злочина. А за правду.
Рођен у Приштини. Потиче из Црне Горе. Носи горштачку силину честитости. Опасног занимања.
Овај роман је једна од ноћних мора и свезаних сећања из дубоке бреше памћења ратника.
Немилице гласно и јасно прозива грех и дозива суочења. Речима ратује и после рата.
Славко Никић је последњих година експлозивно објављивао такве сећања-књиге и имао такве јавне наступе, да је било јасно да ће његови читаоци бити превасходно они који имају јако срце и знатижељни ум. И сам је преживео тешку неправду од своје Државе, за коју је спреман и даље да се жртвује.
НУЛТА КРВНА ГРУПА је његов први роман. Најавио га је својим рукописом “ЗЛАТНА НИТ – не само приче“, који је хитно продат у пет хиљада примерака . Овим књигама Никић је снажно закорачио у савремену романсијерску литературу.
НУЛТА КРВНА ГРУПА први пут обелодањује кроз крајње сложену, апсолутно невероватну, али апсолутно истиниту исповест о стравичном, до сада непознатом злочиначком начину поништавања српских невиних заточеника, киднапованих од шиптарских терориста.
Славко Никић сведочи и описује први пут апсолутну истину о томе како су шиптарски бандити отимали крв до последње капи из вена српских заробљеника и преливали је у вене рањеника, највећих зликоваца –припадника тзв. УЋК, односно терористичке Ослободилачке војске Косова!
При том, у венама главног, везивног лика овог романа тече крв мајке Српкиње и оца Шиптара. Злочинац, има име и презиме. Да буде крволок, одабрала га је и обучила албанска службе Сигурими.
Славко Никић је у овом роману и сведок и познавалац читаве ситуације, свих имена која помиње, и последњи човек пред ким се овај џелат и несрећник исповеда над мртвом мајком,Српкињом, која је дошла да од откупи свога млађег сина и брата, где од најстаријег сина сазнаје ужасну истину о томе шта им се десило… О томе и много чему сличном, сасвим непознатом, своје исповедање крвавим сузама заливао је власник драгоцене нулте крвне групе… а потом је себе разнео бомбом, у болници из које је слао стотине Срба без капи крви, преко границе у Албанију пред Жуту кућу албанској мафији, одакле су их испоручивали специјалним покретним болницама, у којима им ваде срце, бубреге, јетру, а остатак тела бацају у јаме…
У мртвом телу, у отвореним плућима крволока-самоубице, Славко је угледао срце како још увек откуцава…
Овај роман се не може читати у даху.
Већина ће изгубити дах већ после првих страница.
Ова књига није од оних које се “не испуштају из руку“ док се не прочита.
Многима ће испасти из руку од узбуђења.
Ова књига није препоручљива за оне који не подносе истину о времену у коме живимо.
Аутор је жестоки ратник, честите душе, незаустављиве стваралачке енергије.
Рањивог срца.
Изворне вредности морала уткане су у његов живот, у његову борбу против свакојаког зла у Србији. Без остатка их уграђује у сва своја дела. Зато говори и исписује тешке предратне и ратне приче. И песме.
Пише сећања апсолутно јасно. Прозива поименце, све по имену и датуму. Тачно и немилосрдно. Народним језиком: мало архаичним, мало складно по професији пуковника полиције, једног од најбољих српских оперативаца из тог времена.
Аутор верује у Божију правду, али тражи и правду овоземаљских судова. Мада је од режимског суда Србије лично тешко страдао под “Сабљом“ 2000.године.
Међу десетинама најпознатијих политичких, полицијских и војних личности Србије, као најзначајнијег за његов став према животу, сматра генерала Ратка Младића, са којим је друговао у нека давна пресудна времена.
Каже да: “…верује у боља времена. Да су му Мосово и Метохија друго име и презиме. Црна Гора му је звезда водиља, Србија га отхранила и гледа је као стару мајку, која је тешко оболела.“
После свега што је преживео у животу, његов спас, а књижевној и уопште јавности специјална драгоценост, је у томе што своја сазнања, огорчења, увреде, непојмљива страдања његова и његовог народа – у бујицама претаче у једну, другу… девету књигу сећања и песама.
Овом роману претходили су документаристички текстови, неописиво драгоцени. Као збир синопсиса за нове романе. Или филмове. Или монодраме…
НУЛТА КРВНА ГРУПА је доказни материјал за оптужницу против злочиначког корена дивље назовидржаве “Косова“.
НУЛТА КРВНА ГРУПА је свакако књига коју би сваки писмени човек морао да има и чита као подсетник и подстицај за борбу за достојанство свог народа. То је књига која би морала наћи израз и на неком страном језику…
НУЛТА КРВНА ГРУПА је роман наде за будућност српског романсијерства.
Љиљана Булатовић Медић
Београд, 31.јануара 2013.
PRESTIGE-MIA
