SUKOB ORLOVA I ORLUŠINA
Piše: Marina Mia Končar
Mene sve rane, od mog roda, bole! (Sofija di Garofani)
Sofija di Garofani je dama iz visokih aristokratskih krugova srpskih korena, poznata umetnica, humanista, profesor Akademije primenjenih umetnosti u Parizu. Žena koja je predodređena da živi u dvorskom kompleksu čuvene markize, smeštenom u Marn la Valeu, nadomak Pariza, koja je imala mogućnost da upozna ljude koji su obeležili politički život Francuske i Evrope, kao što su general Šarl de Gol i Fransoa Miteran, koja je prijateljica najvećeg ženskog filozofa, književnice Simon de Bovoar, životne saputnice egzistencijaliste Žan-Pola Sartra. Govori o perverznoj politici koja se vodi protiv nas, o kompleksu male nacije, o anatemisanju našeg poroda.
- Gde su koreni Sofije di Garofani?
Rođena sam između Sopoćana i Mileševe, u Sjenici, gde je srednjovekovna Srbija našla najtoplije gnezdo. Gde je začetak jedne srednjovekovne i avangardne države, tamo, gde je nastala i jedna umetnička skola, koja je bila preteča venecijanskoj.
Imala sam veliku privilegiju da živim u harmoničnoj porodici mog dede, Vukosava Vukovića, mog oca, Marka Ćuka, Srbina iz Like, koji je na tim prostorima venčao moju divnu majku. Imali su šestoro dece, i podarili nam vaspitanje, obrazovanje i sve ono, što je, vezano za čovečje biće.
- Da li je vaša porodica, tada, negovala kulturu, tradiciju i duhovnost?
Apsolutno. Moj otac je bio kraljev oficir, koji je 1946. godine, dobio mogućnost, da se ponovo rehabilituje, a on je rekao; ja sam dao zakletvu jednom kralju, drugom ne mogu. Posvetio se nama, svojoj deci. To je nešto što je meni pomoglo kroz život, njihovo vaspitanje. Sa venčanjem u Francuskoj, i bogatstvom koje sam nosila iz porodice, mogla sam da opstanem u „Meki“ umetnosti i kulture, kao što je Pariz.
- Kakav je bio vaš privi susret sa Parizom?
Moja mama je bila stroga, predratna učiteljica, koja nije želela da ja upišem dizajn, nego me je usmerila na spoljnu trgovinu. Otišla sam u Italiju da učim jezik, i tamo sam na jezeru Lago di Garda, blizu Verone, srela Mišela di Garofanija. Odmah mi je ponudio brak. Kao devetnaestogodišnju devojku, moja predisponiranost, me je odvela daleko, jer su, ovi prostori, bili mali, za mene. Posle šest meseci, gospodin Di Garofani me je doveo u Pariz, i oženio se sa mnom.
- Koje ste razlike, tada, primetili između Jugoslavije i Francuske?
Ja nikada nisam primećivala drastične razlike. Ono što je nama ostavljeno u nasleđe, podudaralo se i sa Francuskom. Ono što je eklatantno, moj život je duži u Francuskoj, nego na ovim prostorima, i na prostirma, Jugoslavije. To su vrlo slična dva naroda. Ako odete u Dordonju, došli ste u Šumadiju. To je jedna od sličnosti, koju sam našla između dva naroda, a meni je mnogo pomogla. Zato se u Francuskoj ne osećam kao stranac, niti osećam nostalgiju za ovim prostorima, mada sam uvek prisutna.
- Preko četrdeset godina ste u Parizu. Posvetili ste dobar deo svog života, čemu?
Veoma kompleksno pitanje. Moj itinerer na tom putu, za te četrdeset i tri godine, sa jednom je, neverovatnom pitoreskom, i malo je vremena da ispričam, šta je to što sam uradila do sada. Prvo, rodila sam, troje divne dece i odgajila. Završila sam Akademiju primenjenih umetnosti, gde sam, postala i profesor. Organizovala sam put, „Bakama u zavičaj“, gde sam deset godina posvetila generacijama, da uče jezik kod svojih rođaka, u celoj Jugoslaviji. Počasni sam građanin Pariza. Dva puta sam nagrađivana kao uspešna žena, one dijaspore, Jugoslovenske. Takođe, nagrađena sam, kao uspešna žena srpske dijaspore u Parizu.
- Da li biste sebe, toliko dali, da ste ostali na ovim prostorima?
Naravno da bih se dala, ja se, i sada dajem Srbiji i ovim prostorima, jer to je moja božja misijia. Pokušavam da ono što je Jelena Anžujska zadužila naš narod, na neki način, da joj se odužim. I francuskom i srpskom narodu. Imamo neku simbiozu, i mogu kao jedno ezoterično, kosmičko biće, da kažem, da postoji neka reinkarnacija: Jelena Anžujska je imala troje dece, imala je ćerku i dva sina, i ja imam, ćerku i dva sina, koji su, prisutni i na ovim prostorima, dobro govore srpski, i sjajno poznaju, i srpsku, i francusku kulturu.
Na ovim prostorima, na žalost, nigde nije eklatantno, kao na ovim prostorima; sve se oprašta, samo se uspeh ne oprašta. To je naša tragedija, što ne poštujemo “ljubi bližnjeg svog“.
- Kako gledate na Srbiju, danas?
Današnja Srbija je jedan bol, koji svako biće koje poštuje „ljubi bližnjeg svog“, nosi u sebi. Definitivno, mojih trideset pet godina konstantnog rada na promovisanju srpske kulture i tradicije, posvećenost, i mojoj familiji, koja je ostala, na ovim prostorima, Kragujevcu, gde živi i moja rođena sestra, mogu samo da parafraziram onu divnu, rodoljubivu: mene sve rane, moga roda, bole. Ja mogu da dodam; da mene sve rane, od mog roda, bole.
- Kako ste doživeli bombardovanje Srbije?
Bila sam veoma prisutna na ovim prostorima, i humanitarno, i fizički, i emotivno. Ono što, taj mondijalistički Beograd nikada nije shvatio, bila je programirana politika, koja je nekada davno, uništila Inke, Maje, Aboridžane, Herošimu i Bagdad, Srpsku Krajinu. Upravo ta, evropska politika je uništila i ove prostore, gde su se uvek sukobljavali sokolovi i orlušine. Moj narod mora da shvati, da je memorija političara slaba. Narod koji je svoje mošti utkao u istoriju ove zemlje, zaslužuje da nađe pravo mesto, ne samo u Evropi, nego i na ovoj planeti.
- Kako sagledavate srpsku porodicu?
Srpska porodica, kao i sve ostale porodice, planetarni je problem. Srpska porodica je narušena, taj mentalitet je stvaran ispiranjem mozgova tokom pedeset godina. Deca su svuda prisutna, a ja mislim, da je to za njihove godine vrlo pogubno, sve više ih vaspitava ulica.
- Kako ste Vi, vaspitali svoju decu?
Malo je neskromno govoriti o sebi. Moj otac Marko je uvek govorio; Sofija, budi čovek. Svojih četrnaest godina sam posvetila svom porodu. Deca nisu tražila da dođu na svet, to je bila moja potreba da budem majka. Nastojala sam da ih vaspitavam da poznaju i budu upućeni u obe kulture. Vodeći računa o njihovoj duploj genetici, vodila sam računa, da se ta genetika miri, a ne da stvara unutrašnje antagonizme. Oni su danas čovečni, vrlo obrazovani, borave na ovim prostorima, a moj sin Marko, živi u Beogradu. Ćerka Bojana, sada već ima i svoju decu, tako da je moj život posvećen porodu, Bojani, Marku, Nataliji, Sofiji, i sada dvojkama Mišel i Sijeni.
- Živite u EU. Kako Vi, iz tog ugla, gledate na EU, i treba li Srbija da ide ka EU?
Za mene je Beograd uvek bio prolazan grad. Prolazan grad je sa razlogom, jer taj mondijalistički Beograd vapi uvek za tuđim, a nije svestan da ovi prostori imaju neverovatno bogatstvo, i ovi prostori su u Evropi, deo Evrope. Mondijalizam je počeo u doba Isusa Hrista. Mi nismo ništa danas izmislili. Ono što nam serviraju oni, koji manipulišu nama, mislim, da će se to jednog dana okrenuti, u sasvim, drugom smeru. Ono što je bitno, što ja mogu, iz jedne pariske metropole, iz jedne „Meke“ umetnosti, „Meke“ avangarde, jer ipak, i Francuska, i Pariz, izmislili su i revoluciju, i pravo čoveka, mogu da kažem, da sve to koriste u nekom drugom pravcu, da bi došli do svog perverznog cilja. Grčka je izmislila demokratiju, ali danas, ovaj novi svetski poredak to zloupoptrebljava. Demokratija danas ne postoji, ni u kom segmentu.
- Šta mislite o srpskoj umetnosti? Koliko je ona bogata?
Ne samo da je bogata, verujte, nije ni malo prepotentno, iako smo mala nacija, i sam Pariz, kao i ostale svetske metropole, pa i Njujork, reći će, da smo obogatili svetsku baštinu stvaralaštva. Ne bih želela nikoga da izuzmem, a i da dam prednost nekima, svako je pojedinačno vredan, i svako ko stvara, jedan je vredan ambasador, koji na najbolji način predstavlja svoju naciju i svoju kulturu, na bilo kom meridijanu. Pogledajmo enciklopedije, pogledajmo sve ono što se dešava, imamo plejadu stvaralaca, mislilaca, slikara, koji su pokazali, da je mali narod dao veliki doprinos ovoj civilizaciji. Srbi nisu toga svesni. Kompleks male nacije.
- Kako Vi gledate na problem koji Srbija ima na svojoj teritoriji. Da li je Kosovo i Metohija, za vas, Srbija?
Srbija – Kosovo i Metohija – Srbija. Kosovo i Metohija je Srbija, a taj vapaj za tuđim, pedeset godina loše politike, oživelo je problem. Ne znaju, niti hoće da znaju, svaki moj dolazak u Beograd je jedna opaska: Sofija opet ide u njenu vukojebinu, Sjenicu. Tu je nepoznavanje istine. Lako je manipulisati, pa i Srbi ne znaju svoje poreklo, svoju istoriju i prostore gde je stvorena, prva, srednjovekovna država Ras. Te prednosti, i sve ono, što je u tim vremenima dato jednoj civilizaciji, pomenimo i Miroslavljevo jevanđelje, i Dušanov zakonik, i sopoćansko slikarstvo. Kada uporedimo sopoćansko slikarstvo i slikarstvo Paola Veronese, obe struje vode staroj, grčkoj umetnosti, naravno, u srednjem veku, koračala je Srbija, koja je bila preteča venecijanskoj renesansi.
- Kako Vi gledate na Sjenicu, danas, kada kažu, da je to još jedna vruća tačka, u Srbiji?
Naravno da je „vruća tačka“, u Srbiji, zato što to odgovara političkim liderima, ali Sjenica nije vruća tačka. Treba doći u Sjenicu, osetiti duh srpskog Tibeta. Tu je i Beli Anđeo koji je bio preteča Monalizi. Ja pozivam sve, koji to propagiraju, da dođu u Sjenicu, na Peštersku visoravan, da osete tu kosmičku energiju, i to kosmičko zrno koje je palo, i dalo toliko stvaralačke lepote, koja je svedočanstvo prošlih vremena, današnjice, a i obaveza, da sačuvamo generacijama koje dolaze. Na tim prostorima se nalazi i duhovno bogatstvo, i antropološko bogatstvo, bogatstvo ruda, vode, koja će biti nešto, što će nam omogućiti da opstanemo.
- Ima li logičnosti, da zemlja koja se dičila poljoprivredom, danas, uvozi hranu?
Opet se vraćamo na ono; perverzna politika, koja nas uvodi u kolaps, koja nas anatemiše, i uklapa se u novi svetski poredak. To su profiteri; toliko bogatih ljudi u ovoj zemlji, a toliko siromašnog naroda, to je apsurd. Moj bol je, što ja ne mogu da objasnim mojim Francuzima, da tajkuni, koji su toliko prisutni na ovim prostorima, uništavaju zemlju, a da sam ja, direktno suočena sa njima. Nosim bol u sebi, jer nemoćna sam, da bilo šta učinim. Ali, imam životnu privilegiju, da imam divan, i častan porod, imam tu stvaralačku snagu, da uputim poruku, pozitivnom energijom, da želim, sve to da sačuvam, i ostanem netaknuta.
- Rekli ste mi da vučete korene i iz Krajine. Kako ste doživeli pad Krajine? Kako vidite Ratka Mladića i Radovana Karadžića?
Koliko god mi je Sjenica u duši, toliko mi je i Zrmanja, odakle je i Nikola Tesla, sa svojim eksperimentima otišao u svet i zadužio čovečanstvo. I oni su, mislim na Ratka Mladića i Radovana Karadžića, i svi oni, za koje je stvoren jedan strašni sud, žrtveni jarci, perverzne politike. Oni i dalje manipulišu, i anatemišu, ne narod, ne nas, već naš porod, kome ostavljaju ružnu konotaciju, i obavezu otplaćivanja, danas, toga što se dešava u tom strašnom sudu.
- Sve češće se u javnosti može čuti da nas polako, ali sigurno, truju iz vazduha. Mislite li da je to istina?
Kako se mi osećamo, koliko je naše zdravlje narušeno, koji se porod rađa, svaka majka koja zatrudni, strepi, da li će roditi zdravo dete, to vam nešto govori. Tako da to što ste rekli, da nas polako truju, ne polako, već je zatrovano. To je tragedija našeg čovečanstva.
- Koliko Srbi neguju veze sa svojim rasejanjem?
Nažalost, sa vama ću biti iskrena, svakog meseca letim Jatom, i postalo mi je degutantno, da se u svakom časopisu Jata, pojavljuje ministar dijaspore, koji apeluje na ulaganje, na dijasporu da se posveti ovim prostorima. Znači, manipulacija se nastavlja. Mi smo uvek bili samo interesantni, ovim prostorima, da donosimo, da dajemo, da na neki način, i oni, imaju korist od toga. To je još jedan flagrantan odnos, da smo mi samo interesantni da dajemo, ali politika ove zemlje nikada nije imala interesovanja za nas koji smo otišli, a mi smo, najveća industrija, koja je ovim prostorima doprinela, čak i tu krizu mnogo umanjila, jer porodice, koje imaju nekoga u dijaspori, opstale su i opstaju, zahvaljujućin nama, koji smo tamo.
- Kada ovaj intervju bude objavljen, 6. maj će proći, ali, šta će se dogoditi posle 6. maja?
Ništa se ne menja. Ista kuća, samo druga vrata. Prema tome, ne treba gajiti mnogo iluzija. Razmišljajući danas, na ovim prostorima, setila sam se Nikole Pašića. Narod ga je na izborima bojkotovao, a Pašić je rekao: gospodo, nema potrebe tako da se ponašate, nije problem da izglasate drugog, ali drugi će još više, osiromašiti narod, mi smo se već obogatili, a oni koji dođu, moraće ponovo da uzimaju. Tako ćete biti još siromašniji.
- Pomenuli ste narode koji su nestali. Da li ćemo i mi nestati sa ovih prostora?
Nećemo nestati. Opstaćemo, ne samo kao Srbi, nego i kao Evropljani. Sve zlo dolazi od Evropljana. Evropljani su uništili Inke i Maje. Stvorili su Ameriku, i učili nas da se divimo kaubojima, koji uništavaju Indijance. Uništavaće Evropa i dalje, ali će Srbi opstati. Ko je naselio Ameriku, pa Evropljani. Srbija ima sve, ona nema potrebe da gleda, ni ka istoku, ni ka zapadu. Ona neka samo vrati sećanje, u vreme Nemanjića, koji su stvarali svoju avangardnu državu, i ta bipolarnost istoka i zapada, gde su oni, demografski, sa kućom na sred puta, opstajali.
- Šta će raditi Sofija di Garofani u narednom periodu?
Pošto sam završila sa profesurom, a takođe, i sa francusko – srpskim srednjim vekom, okrećem se jednoj divnoj dami, srednjovekovnoj, i njenim tapiserijama „Dama i jednorog“ čije se tapiserije nalaze u srednjovekovnom pariskom muzeju, gde je, šest tapiserija izloženo i sačuvano od uništavanja. Pet tapiserija predstavljaju čula, ljubavni odnos francuske princeze prema turskom princu, i odricanje njenih čula, jer čula su povod za sva zla. Ona odlazi u samostan, a moj sledeći opus je „Dama i jednorog“ gde ja, i tu osećam, jednu simbiozu i reinkarnaciju.
