Ako je cena pridruživanju EU, Kosovo, Raška, Vojvodina, onda EU nije dobar izbor.
Piše: Marina Mia Končar
Ako kažem da je Jerusalim za Jevreje ono što je Kosovo za mene, ne bih dovoljno naglasio važnost Kosova za mene. (NJKV Vladimir Karađorđević)
Monarhija se u državama kao što su Britanija, Švedska, Danska, Holandija, Španija, smatra izvorom stabilnosti, nacionalnog identiteta i, naravno, istorijskog kontinuiteta. Da li tu leži ključ njihovog uspeha? Mnoge države vole kraljevske porodice, i kroz njih neguju tradiciju. Izlazeći iz Frankove diktature, mračnog perioda, Španija je spas potražila upravo u monarhiji. Da li spas Srbije leži u monarhiji? Još uvek je u Srbiji prisutno mišljenje da je monarhija nazadna i retrogradna u odnosu na republiku. Još uvek u Srbiji postoji velika podeljenost medju Srbima, još uvek nismo svesni svog nacionalnog identita, još uvek smo ideološki opterećeni, da bismo jasno sagledali šta nam je činiti, a posebno, gde leži spas srpskog društva. I dok Srbi još uvek nisu sigurni, kojim putem da idu u 21. veku, posle više decenija zakašnjenja, na srpko tlo je došao i princ Vladimir Karađorđević, sin princa Andreja, unuk kralja Aleksandra, sedmi pretendent na srpski, a po majčinoj liniji treći, na ruski, carski presto Romanovih. Njegov otac je bio treći, i najmlađi sin Jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića i princeze Marije Karađorđević, ćerke kralja Ferdinanda.
Život jednog princa trebalo je da protiče kao u bajci, ali, nažalost, život ovog princa nije tekao glatko. Borba za egzistenciju posle razvoda roditelja, njegove majke i njega, nije bila laka. Tek pred smrt svog oca, princa Andreja, princ Vladimir saznaje pravu istinu o svojim srpskim korenima, i spoznaje svoj srpski identitet, istinu o svojoj domovini, istoriji Srba, srpskoj kulturi i tradiciji.
– Vaše visočanstvo, koja je vaša domovina?
To je Srbija. Rođen sam u Londonu, zahvalan sam Velikoj Britaniji na svemu što mi je pružila tokom mog odrastanja. Međutim, uveče kad legnem, osećam se kao Srbin; iako ne govorim srpski, u srcu mi je Srbija.
– Kako biste nama približili vaše srpsko poreklo, i lik i delo vašeg oca?
Nemoguće je to reći u nekoliko rečenica. Moji koreni potiču od Karađorđa, moja snaga potiče od mog pokojnog oca, koji je živeo i umro za srpski narod. Nikada nije izgubio nadu da će Srbija biti ustavna monarhija. Dobro je govorio srpski, znao je sve o srpskoj istoriji. Ponosan sam što sam mu sin. Bio bih srećan, kada bih postigao bar deo onoga što je on u životu postigao.
– Koje su dobre, a koje loše strane Vaše titule?
Loših strana nema, ima teških, a i dobrih. Dobra strana moje titule je čast i ponos što pripadam jednoj od najvećih porodica u Srbiji. Kad znam da potičem od kralja Aleksandra, kralja Petra, pre njega, ja se ponosim. Teško mi je što nisam u mogućnosti da koristim titulu; time bih mogao da budem koristan srpskom narodu. Još uvek živim kao izbeglica van Srbije, još uvek u Srbiji nemam kuću. Kao i za druge ljude u Srbiji, Zakon o restituciji nije ispoštovan, a to su poteškoće sa kojima se suočavam.
– Šta je, po Vama, temelj srpskog društva?
Na prvom mestu vera u Boga, na drugom mestu je vrednost porodice i značaj kumstva, verovanje u sopstvene vrednosti. Sve je to u temelju srpskog društva.
– Koliko poznajete srpsku kulturu i tradiciju, i koliko je poštujete?
Smatram, da malo znam u odnosu na one, koji ceo svoj život žive u Srbiji. Proučavao sam koliko sam bio u mogućnosti, period od 1389. godine, od boja na Kosovu, pa do 1999. godine. Što se tiče kulture, to je jedna od najznačajnijih kultura na evropskom tlu, veoma dragocena, veoma vredna.
– Vaš deda je stvorio Jugoslaviju. Po mnogima je, za srpski narod to bila greška. Šta mislite o tome?
Jugoslavija nije bila greška, ali nije bila ni onakva, kakvu je moj deda želeo. Bilo da ljudi to žele da priznaju, ili ne, u to vreme su to želele sve zemlje tadašnje Jugoslavije, uključujući i Hrvatsku. Fašistički elemenat u Hrvatskoj je bio taj, koji je želeo raspad Jugoslavije. Nažalost, posle ubistva mog dede, kralja Aleksandra, stekli su se uslovi za razbijanje Jugoslavije. Međutim, iako su bili u malom broju, oni koji su želeli raspad, prikazivali su sebe kao većinu.
– Da li je tačno, da osim princa Đorđa Karađorđevića, koji se 1950. godine oženio Srpkinjom, ni jedan Karađorđević, u istoriji dugoj dva veka, nije sklopio brak sa Srpkinjom? Zbog čega je to tako, i kako Vi vidite srpske žene?
Mislim da je to istina. Princ Đorđe je bio poslednji Karađorđević koji se oženio Srpkinjom. Smatram da su Srpkinje fantastične, treba samo pogledati istoriju koja to dokazuje. Brak sa drugim nacionalnostima nije bila antisrpska stvar. To su bili politički brakovi. Ako uzmete na primer kraljicu Viktoriju; ona je svoju decu, ženila i udavala za prinčeve i princeze iz raznih delova sveta. To je sve bilo na političkoj bazi, kako bi se izbegla neprijateljstva, a stvorili savezi među državama. Karađorđevići nisu bili suočeni sa time, ne bar direktno, ali su okolnosti bile takve, da su se ženili ženama drugih nacionalnosti. Nakon Drugog svetskog rata, po prirodi stvari, bilo je da su se ženili sa strankinjama.
– Šta za Vas predstavljaju Kosovo i Metohija?
Ako kažem da je Jerusalim za Jevreje ono što je Kosovo za mene, ne bih dovoljno naglasio važnost Kosova za mene. Smatram da je važnije od toga. Smatram da nije moguće govoriti o Srbiji bez razgovora o Kosovu. Ako kažem da je Kosovo Srbija, zvučim romantično, ali je to istina. To proizilazi iz Rezolucije UN, a danas je ta rezolucija narušena. Suvišno je reći da je jednostrana odluka Prištine da se odcepi i proglasi nezavisnost, apsolutno nelegalna. Priznale su takvo stanje mnoge države, kao i države van Evrope, ali to im ne daje legitimitet.
– Da li vidite budućnost Srbije u EU, i pod kojim uslovima?
Smatram da EU ima mnogo toga da ponudi Srbiji, ali takođe, Srbija ima mnogo toga da ponudi EU. Srbija je srce Evrope. Nije to nacionalistički, već je to geografski tako. Mislim da je dobro i za Evropu, ukoliko je Srbija stabilna. Srpski narod je taj, kome treba dati šansu da odluči da li je za Evropu, ili nije. Uvek se treba zapitati; koja je cena pridruživanju EU? Ako je cena Kosovo, Raška, Vojvodina, onda EU nije dobar izbor.
– Koje je Vaše mesto u srpskoj dijaspori?
Nezvanično, u okviru srpske dijaspore, princeza i ja promovišemo Srbiju, bavimo se humanitarnim akcijama, ali nemamo zvaničnu ulogu unutar srpske dijaspore. Oni koji u dijaspori žele monarhiju, odnose se prema nama sa poštovanjem, pozivaju nas na događaje i okupljanja, i na taj način promovišu mogućnost povratka monarhije u Srbiju. Trudimo se da budemo na usluzi svim Srbima u dijaspori. To je, trenutno, naš položaj u dijaspori.
– Koji je Vaš omiljeni citat?
Ciceronov citat. „Nacija može da preživi budalu, pa i one ambiciozne. Ali izdaju iznutra, nikako. Neprijatelj pred vratima manje je strašan, jer je poznat i on nosi svoju zastavu otvorenu. Dok se izdajnik kreće slobodno, među onima unutar gradskih kapija, njegov lukavi šapat širi se svim ulicama i čuje se čak i u kuloarima vlade. Takav izdajnik vam se ne pojavljuje kao izdajnik. On priča glasom koji je žrtvama blizak i prijatan. Njegovo lice i način odevanja sličan je njihovom, i on oživljava onu pokvarenost, koja leži duboko u srcu svakog čoveka. Izdajnik razara dušu nacije, podrivajući temelje njene. On širi zarazu u telu politike, sve dok ona njegovoj bolesti ne podlegne. Manje bi trebalo da se plašimo ubice. Izdajnik je kuga.“
– Kako se boriti protiv antisrpske propagande, i da li se Vi borite za interes srpskog društva dovoljno?
Ne smatram da se borim dovoljno, radim ono što mogu, ali mislim da to nije dovoljno. Dokaz za to je da smo došli iz Nemačke, a dve noći pre nego što smo napustili Nemačku, emitovan je dokumentarni film na temu Kosova, i uglavnom je bio antisrpskog sadržaja. Uprkos svemu što smo princeza Brigita i ja, zajedno sa predstavnicima srpske dijaspore, ispričali medijima u Nemačkoj. Mi radimo protiv te propagande, ono što možemo u zapadnom svetu, to vam je kao da lupate glavom o zid. Postoji pokret u inostranstvu protiv istine o Srbiji, i veoma su jaki. Služe svrsi onima, koji žele da nametnu loše mišljenje o Srbiji.
– Podržavate li Sokolsko društvo?
Sokoli su nešto što je fundamentalno i osnovno u srpskom identitetu. Sokolsko društvo je nešto, što je povezano sa identitetom Karađorđevića. Takođe, to je vrlo zdrava, srpska organizacija, zdrava u svakom pogledu, a ne samo fizičkom. To je pravi način da se mladi usmere da razmišljaju na pravi način. Da se mladi nauče da žive kao dobri i pošteni Srbi, da u isto vreme poštuju kako sebe, tako i državu.
– Vidite li u budućnosti Srbiju kao monarhiju, i šta bi monarhija donela Srbiji?
Previše je jak lobi protiv monarhije u Srbiji. Jednog dana, samo ne znam kada, Srbi će shvatiti da je monarhija mnogo bolja, nego trenutna situacija. Na međunarodnom, političkom planu, smatram da monarhija nudi mnogo veću stabilnost, i mnogo bolju sliku o Srbiji, nego stalna promena vlasti, koju smo mogli da vidimo u predhodnih nekoliko godina. To nije greška ni jednog pojedinca u Srbiji, niti političke partije, to je pitanje okolnosti.
– Ko bi stao na čelo monarhije?
Postoje striktna pravila u primogenituri, i čim se monarhija bude reinstituisala, ta pravila stupaju na snagu. Princ Aleksandar, kao sin poslednjeg kralja Petra II, bio bi na čulu monarhije. Dokle god se ta pravila o primogenituri poštuju, dok ih ne prekrše, ili crkva, ili članovi porodice, dotle će ona biti na snazi.
Ostaje nam da se zapitamo: da li bi se povratak Srbije monarhiji smatrao povratkom zemlje porodici evropskih zemalja, tradiciji evropskih monarhija? Šta porodica Karađorđević, bilo koji član te porodice, može da uradi za dobrobit srpskog naroda u 21. veku?