Kragujevac, 25.03.2014.
Posvećeno Dragiši Nedoviću, najboljem tekstopiscu srpske narodne muzike.
Dragiša Nedović (Kragujevac, 20. jul 1916 — Kragujevac, 31. januar 1966[1]) je bio srpski kompozitor, muzičar i pesnik (tekstopisac). Rođen je u Kragujevcu, u siromašnoj gradskoj porodici od oca Andreje i majke Gine.
Sa šesnaest godina odlučuje da krene peške iz Kragujevca na put „kako bi narod čuo njegovu muziku“. Sa sobom nosi samo gitaru. Put ga odvodi u Bosnu, gde piše sevdalinke: „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Iz Bosne se jedna pesma čuje“, „Bosanske me pjesme zaniješe“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“… koje su odavna postale trajna muzička baština.
Posle Bosne, put ga vodi u Dalmaciju, gde, inspirisan morem i brodovima, piše pesme u duhu dalmatiskih narodnih pesama: „O, lipa ti neznanko“, „O, brodiću beli“, „Mare, Mare, srićo moja“ (Kad si bila mala Mare).
Po povratku u Srbiju, stvara niz pesama koje su vremenom dobile status izvornih: „Stani, stani, Ibar vodo“, „Obraše se vinogradi dole kraj Topole“, „Lepe li su nano Gružanke devojke“, „Na Moravi vodenica stara“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Ajd’ d’ idemo Rado“, „Siromah sam, druže“, „Harmoniko moja“, „Jutros mi je ruža procvetala“ i mnoge druge.
U Kragujevcu ga zatiče Drugi svetski rat. Izveden je na streljanje u Šumaricama, međutim, jedan od Nemaca ga prepoznaje kao kompozitora i on biva deportovan u nemački grad Dormagen. U Dormagenu kao ratni zarobljenik provodi četiri godine. Posle završetka rata, Nedović se vraća u rodni grad, i saznaje da je veliki broj njegovih tekstova uništen.
U Kragujevcu ga zatiče Drugi svetski rat. Izveden je na streljanje u Šumaricama, međutim, jedan od Nemaca ga prepoznaje kao kompozitora i on biva deportovan u nemački grad Dormagen. U Dormagenu kao ratni zarobljenik provodi četiri godine. Posle završetka rata, Nedović se vraća u rodni grad, i saznaje da je veliki broj njegovih tekstova uništen.
Poseban pečat koji će ostaviti u istoriji muzike, ogledaće se i u velikoj zaostavštini od preko četiri stotine pesama, bez kojih danas ne prođe nijedna svetkovina u Srbiji, koje se svakodnevno mogu čuti na Baš Čaršiji, kao i u dalmatinskom primorju.
Dobri poznavaoci srpske muzičke istorije skloni su uverenju da je Dragiša Nedović, kao samouk muzičar, bio žigosan „kao mašinski radnik“, što je posebno rabljeno u vreme socrealizma. A taj mašinski radnik je spevao besmrtnu pesmu „U lijepom staru gradu Višegradu“ koje se, kao to reče jedan Nedovićev prijatelj, „ne bi postideo ni sam Aleksa Šantić“.
Ova pesma, koja za većinu ljudi i danas slovi kao izvorna, napisana je 1936. godine i zaštićena pod imenom „Jutros rano slušam“ (U lijepom staru gradu Višegradu). Po prvi put je otpevao Himzo Polovina sredinom pedesetih godina. Ali više od 60. godina ova pesma pevana je oskrnavljena, jer je iz nje izbačena strofa u kojoj se govori o njegovom povratku u Srbiju:[1]
Ustaj, isprati me, moram da putujem/ u Srbiju idem, svome rodnom gradu/ za tobom ću Kiko, večno da tugujem/ zašto sam te samu ostavio mladu/.
U Vrnjačkoj Banji se svake godine, počev od 2006, održava festival narodne muzike nazvan po Dragiši Nedoviću.
Napisao je preko 400 pesama.[1]
Ajd idemo Rado
Jesen prođe, ja se ne oženih
U lijepom starom gradu Višegradu
Stani, stani Ibar vodo
Iz Bosne se jedna pesma čuje
Tekla reka Lepenica
Bosanske me pjesme zaniješe
Kosio sam seno dole kod Morave
Prođoh Bosnom kroz gradove (koautor Rade Jovanović)
Obraše se vinogradi
Lepe li su nano gružanke devojke
Jutros mi je ruža procvetala
Kad si bila mala Mare
Tekst preuzet sa: wikipedia.org
PRESTIGE-MIA