Sokobanja, 18. jula 2013. AMFITEATAR ISPRED NARODNOG MUZEJA
POETSKO SATIRIČNA MANIFESTACIJA U SOKOBANjI
Pred prepunim amfiteatrom ispred Narodnog muzeja u Sokobanji, kragujevački satiričar Radmilo Ristić održao je promociju svoje knjige pesama „San pod Ozrenom“, a u drugom delu programa i satirični kolaž pod nazivom „Sokobanjski akvarel“.
Pred početak programa brojni posetioci su preko razglasa slušali himnu Sokobanje, pesmu iz pomenute knjige, koju je napisao Radmilo Ristić, a muzičku obradu uradio bend „Zlatni prsti“ sa vokalom Momčilom Radenkovićem.
Program je otvorio raniji direktor sokobanjske biblioteke Golub Radovanović, predstavivši autora himne i knjige, kao i njegovog gosta, glumca „Knjaževskog teatra“ iz Kragujevca, Bratislava Slavkovića Kešu.
Autor je objasnio nastanak nekih pesama, koje u većini slučajeva opisuju prirodu, ali su neke pesme posvećene i značajnim i interesantnim ličnostima. Pesme su naizmenično interpretirali autor i njegov gost.
U drugom delu programa autor se satirično osvrnuo ne samo na sokobanjske prilike i neprilike, već i na opšte društvene okolnosti koje nas u poslednje vreme tište.
Na kraju programa autor je predao predsedniku sokobanjskog Književnog kluba „Sokolovo pero“ Hranimiru Hranetu Milojkoviću, zbornik Udruženja pisaca Kragujevca „Svitak nad Lepenicom“, a sam je dobio Zahvalnicu za doprinos u radu Književnog kluba „Sokolovo pero“.
Pre ove priredbe domaćini iz Sokobanje su poveli Kragujevčane do jedne stare vodenice, turističke znamenitosti, gde su na jednoj kamenoj ploči uklesani stihovi pesme Radmila Ristića.
Ovakva područja, poput Sokobanje, prepuna prirodnih bogatstva ne mogu dugo ostati neprimećena. Sokobanjska energija i njeni potencijali privukli su ljude još u davna vremena. Kako podaci kažu još u vreme starih rimljana znalo se za blagodeti ovih prostora. Upravo zahvaljujući rimljanima i njihovim kupalištima koja su se nazivala balnea imamo današnje ime, za sve lekovite centre čija se terapija ogleda prvenstvno u mineralnim izvorima, imebanja. Da se Sokobanja u potpunosti ističe od svih ostalih banja, svedoči i to da je stalno bila na udaru osvajača. Turci i Austrijanci očigledno su prepoznavali njene draži i želeli su da ih prisvoje. Nekima je to i uspevalo, ali ne na duže staze, Sokobanja se uvek vraćala onome kome zaista pripada. 1663. godine, Evlija Čelebija, Turski putopisac, opisuje njen sadržaj brojeći 200 drvenih kuća, 6 džamija, 2 hana i jedno kupatilo. Kada se jedan takav putopisac, koji je svoju smrt dočekao čak u dalekom Egiptu oduševljava sa našim blagodetima, ne sme se sumnjati u njenu vrednost. Posebnu pažnju on posvećuje kupatilu. Prema njegovim rečima, bilo je to nešto neverovatno, grandiozno, masivnih obrisa sa kupolama prekrivenih olovom… Ističe i kupatilo koje je namenjeno samo za žene. Lepo održavana Sokobanja privlačila je posetioce čak i iz Male Azije. Pored Turaka i ovi drugi – Austrijski osvajači, pišu o Sokobanji. Austrijiski general, grof Šmetaus pisao je da je ova banja prekrasno mesto. Da se u njoj nalazi tvrđava koja bi mogla biti veoma stara, da ima i izvore ograđene u meremer i kamen, veoma održavane i očuvane, o kojima ljudi pričaju čuda. Kao što potvrđuju istorijski izvori, zaista postoji nešto magično, nešto neobjašnjivo, čudesno, nešto moćno u Sokobanji. Nešto što je od uvek privlačilo, ne samo obične ljude, već elitu, grofove, legionare, umetnike… Sokobanja je odličan primer kako se vrednosti spajaju. Kada govorimo o Sokobanji, pogotovo o njenoj prošlosti nezaobilazno je ime čuvenog hajduka Veljka Petrovića. Ovaj junak prvi put osvaja Banju u Prvom srpskom ustanku i u svoj svojoj veličini, sa ponosom je naziva svojom Banjicom. Da, njeno prvo ime bilo je samo Banja, verovatno zahvaljujući već pomenutim rimljanima i njihovim balneama. Dalji razvoj njenih imena tekao je ovako: Velika Banja, Banja, Aleksinačka banja, Sokol-banja. I na kraju, tek 1859. godine dobija svoje sadašnje ime – Sokobanja. Ali hajduk Veljko Petrović nije važan za Sokobanju samo zbog njenog imena. Njegova hrabrost donela je Banji, toga vremena, oslobođenje od Turaka i po drugi put 1810.godine. Ovo je nažalost trajalo svega do 1813. godine, kada je uporni Turci opet otimaju. Konačna sloboda Sokobanje ostvaruje se 1833.godine pobunom ovog kraja i Krajine. Sokobanja je tada ponovo postala neodvojivio deo jedne celine – Srbije. Počinje doseljavanje na ovaj prostor iz svih krajeva zemlje. Još jedno veliko ime neodvojivo je povezano sa ovim rajskim lečilištem i njenim razvojem. U pitanju je Knez Miloš Obrenović. Odmah nakon oslobođenja od Turaka, Knez Miloš naredio je rekonstrukciju Turskih kupatila, i izgradnju njegovog ličnog kupatila odmah pored bazena za muškarce. Ovo kupatilo funkcionalno je i očuvano i dan danas. Preko puta amama (Turskog kupatila) podignuta je zgrada za administrativne poslove, danas je njena uloga uloga restorana koji poslužuje nacionalna jela, a nosi ime Milošev konak. Knez Miloš polao je uzorke Sokobanjske vode u Beč na analizu i doveo prvog zvaničnog lekara u Sokobanji – Leopolda Erliha. Stanovnici Sokobanje odmah su ga prekrstili, nametnuvši mu ime Đorđe Novaković. Ono što se sigurno može uzeti kao uzrok početka razvoja pravog turizma bio je jedan običan doktorsku uput. Naime, 8. Juna 1837. godine, po starom kalendaru, izdat je uput za zastavnika Lazarvića kome se preporučuje lečenje termalnim vodama Sokobanje u nadležnosti dr. Đoke (Đorđe Novaković). Zastavnik Lazarević, bio je prvi zvanični gost Sokobanje, i doneo joj je mnogo sreće u daljem razvoju njenog turizma. Sa prvim gostom, jednostavno se nešto otvorilo i počelo je da privlači sve više i više posetilaca. Lekoviti potencijali Sokobanjskih voda formalno i naučno su otkriveni 1908.godine od strane profesora Leko Marka, i potvrđeni 1932.godine od strane profesora Dragoljuba Jovanovića, asistenta čuvene Marije Kiri. U 19-om veku i Miloje Jovanović Mitropolit Srbije, gospodin Mihailo, vraćao se često u svoj rodni kraj – Sokobanju. U njoj, 1894.godine, podiže veliku crkvu i školu. Naredne godine, konačno realizuje svoju dugogodišnju ideju i zajedno sa intelektualcima toga vremena, osniva društvo za razvoj Sokobanje. Oni su se prihvatili mnoštva raznih aktivnosti kako bi ostvarili svoje ciljeve. „Zašto bismo uzimali novac izvan zemlje kada imamo banju kao što je ova?“ – govorio bi naš Mitropolit Mihailo. Istorijski gledano sve do Drugog svetskog rata intelektualci su svoju inspraciju tražili upravo u Sokobanji. Jovan Cvijić, Emilijan Josimović, Josif Pančić, Dragoljub Jovanović, Žanka Stokić…samo su neka od imena njenih posetilaca toga vremena. Najstarija banja u Srbiji, o kojoj su pisali razni putposci, razni umetnici, banja koja je bila na meti osvajača, banja koju su više puta osvajali, prva koja je otrkila i razvila razne oblike hidroterapije, prva koja je počela sa razumevanjem pojma ekologije i njenom primenom. Oaza koja ima dugu istoriju i očuvanu tradiciju. Mesto iz bajke o kojem se i dan danas pričaju razne legende i mitovi. Čudesno lečilište koje je neodvojvo povezano sa mnoštvom intelektualaca u različitim kategorijama. Osvajana teritorija koja nije podlegla i nije dozvolila da se na njoj ocrtaju posledice ratovanja. Nezavisna i netaknuta, čuva svoju prirodu i brani se od savremenih čuda industrije, čuvajući svoja tradicionalna, prirodna čuda. Sveobuhvatno prateći razvoj svesti čovečanstva neverovatno uspeva da spoji tradiciju i turizam. Sokobanja je kroz svoju istoriju uvidela koliko vredi i tu nije stala, već je samo nastavila da čuva i da gradi još više svoja prirodna bogatstva.
Filed Under
U poseti Golubu Radovanoviću, rođenom 1924. godine u selu Resniku. Dugo godina se bavio amaterizmom u kulturi kao organizator mnogih manifestacija u ovoj oblasti, a u nekima je i sam učestvovao. Imao je saopštenja na etno-kulturološkim simpozijumima, sarađivao je u časopisima „Raskovnik“ i „Razvitak“. Autor je 54-te Hronike sela (Resnik), knjige „Magijska šaputanja“, hronike „Banjska čitaonica“, knjižice „Svetosavska večera“ (Sokobanjske „Zlatne ruke“), Turističkog vodiča „Božiji darovi“ i knjige „Hleb naš nasušni“. Goluba Radovanovića možete pronaći u njegovoj vodenici u Sokobanji.
Ozren je planina u jugoistočnoj Srbiji, najviši vrh je Leskovik 1.178 m. Nalazi se istočno od Aleksinca, a u blizini je Soko Banja i srednjovekovni Soko Grad (banjski). Poznato klimatsko lečilište, bogato ozonom, jedna od najšumovitijih planina u Srbiji. Na ovoj planini se nalaze dve bolnice, za lečenje plućnih i očnih bolesti, kao i vodopad Ripaljka, najviši u Srbiji (11m). Na Ozrenu se nalazi i manastir Jermenčić iz 14. veka.
AMFITEATAR ISPRED NARODNOG MUZEJA
18. jul 2013.
Organizator Književni klub „Sokolovo pero“ iz Sokobanje
Tehnička podrška „Prestige MIA“ iz Kragujevca