“SREBRNI GOLUB“ MOSKVA, 2013, 27-29. MARTA
TEMA:
“STAV ŽENA PREMA KLjUČNIM PROBLEMIMA DANAŠNjICE“
Pozdravljam vas, poštovane gospođe, drugarice, sestre naše pravoslavne, sve vas plemenite i miroljubive učesnice ovog jedinstvenog Kongresa žena, na kome ćemo danas izneti svoje osnovne stavove prema zadatoj temi, zahvaljujući našim domaćinima – moskovskim “golubicama“!
Došla sam iz Beograda, iz Srbije, sa burnog i nespokojnog Balkana. Srpkinja sam, rođena u Crnoj Gori, najčešće boravim po Republici Srpskoj. Književnica sam i novinar.Godinama pišem dokumentarnu istinu o stradanju srpskog naroda na Balkanu. Decenijama istražujem najosetljivije teme, često branjene od aktuelnih režima. Zato sam često bila na razne načine progonjena od onih koji su bili na vlasti, a kroz moja objavljena saznanja bivali okrivljeni za skrivana nedela.
Od 90-ih godina, kada su iskopane ratne sekire među narodima Jugoslavije po instrukcijama zapadnih ratnih huškača, bila sam na mnogim mestima svedok monstruoznih pogibija i stradanja nevinog civilnog stanovništva i uništavanja čitavih naselja i prirodnih i civilizacijskih blaga na Balkanu.
Ne zato što sam Srpskinja, nego zato što to jeste istina – najviše je stradao srpski narod. Osim što je vršen egzodus nad Srbima iz svih bivših jugoslovenskih republika, začetnici rata i razbijanja Jugoslavije optužili su nas da smo agresori i genocidan narod.
Istinu o savremenoj istoriji srpskog naroda objavila sam u osamnaest knjiga i stotinama članaka, feljtona, tv emisija. Do danas mi niko nije demantovao nijednu objavljenu činjenicu. Sve vreme, smatram da se jedino istinom možemo boriti za mir na našim prostorima. Upravo zato što smo se okupili pod okriljem simbolom mira, golubom, danas želim da ukažem na specifičnu temu, kojoj uopšte nije posvećena adekvatna pažnja. Radi se o sveprisutnoj manipulaciji patnjom i stradanjem najnevinijih bića – žena i dece – prilikom donošenju odluka da se započinju i da traju najnemilosrdniji ratovi na planeti.
O čemu se radi? Neću izlagati teorije. Pitaću vas:
Da li ste mogli i sanjati da će početak 21.og veka biti obeležen ovolikom količinom najrazornijih i najbestijalnijih ratova u kolevkama svetske civilizacije?
Ja nisam. Dalje, pitam vas:
Koliko ste puta u prethodnoj deceniji posmatrale u medijima, naročito u tv emisijama kao opravdanje i najavu agresija najmoćnijih zapadnih sila na države, do čijih im je prirodnih i političkih potencijala stalo – snimke režiranih humanitarnih katastrofa u tim državama?
Gledale smo snimke uplakane neuhranjene dece u naručju uplašenih majki, najčešće pod šatorima, prognane iz njihovih kuća, sela i gradova i bivale zbog toga ogorčene na onaj ili ovaj režim.
Moćnici su uz te snimke optuživali vlade tih zemalja i pretili da će ih silom svrgnuti sa vlasti, da bi se zaštitilo čovečanstvo od njihove navodne zločinačke delatnosti prema sopstvenom narodu. Sve u okviru propagande opravdanosti budućeg rata, slali su novinare i pripadnike svojih tzv. humanitarnih organizacija da prave reportaže o nesrećnoj deci i – reklamiraju nečuvena “spasilačka“ bombardovanja i uništenja čitavih civilizacija i hiljada nevinih ljudi.
Cilj agresora je od početka jasan: ubijati i otimati.
A šta sledi posle završetka tih “humanitarnih“ ratnih operacija? Ratni zločinci šalju tzv. dobrotvore koji donose vodu i hleb i šatore ranjenoj, izgladneloj uplakanoj deci i majkama nesrećnicama, kojima su uništili najstarije i najlepše gradove sveta, zatrovali vodu, hranu, vazduh… Emituju snimke… Ali nema njihovih izjava.
Samo slike užasa, koje komentarišu plaćenici za manipulaciju. Oni sve vreme opet – optužuju vlasti uništenih država, koje su “humanitarni agresori“ najčešće na najbestijalniji način poubijali ili utamničili u tzv. međunarodne sudove i tribunale.
Kako “bogovi rata“ produžavaju trajanje rata do u nedogled?
Tako što po završetku ratnih operacija, huškaju susedne narode jedne na druge i izazivaju nove talase mržnje. Moćnici šalju ekipe svojih plaćenih manipulatora, najčešće tzv. novinara, koji montiraju i snimaju nove optužujuće situacije. Opet su u prvom planu deca i žene! Sve dok to treba osvajačima i agresorima.
Zašto sam odabrala baš ovu temu?
Zato što sam te dečije krupne prestravljene oči, sa suzama koje se slivaju niz lica, čvrsto pripijena uz grudi očajnih majki, ili ubijenu decu u naručjima majki, ili ranjene mališane, kako cvile uz skute mrtve majke na zgarištu kuće – gledala i doživljavala uživo.
Slušala sam, plakala sa njima zajedno i zapisivala. I objavljivala.
Ali ta istina o stradajućem srpskom narodu nije dopirala do izveštaja velikih svetskih televizija. Čak se dešavalo da su majke pravoslavne potpisivali kao muslimanke…
Stotine dece koja su ostala bez roditelja, bez kuće, ranjene dece, zarobljene dece… traže od nas da se pobunimo protiv manipulacije njihovom sudbinom, u otvaranju novih ratova najbogatijih zlikovaca na planeti.
Svakome znam ime.
U ime Ljiljane Spasić, koja je bila u sedmom mesecu trudnoće nastradala 1999.godine od bombi u Nišu u NATO agresiji – “MILOSRDNI ANĐEO“. U ime dvogodišnjeg Milana Simića i oca Vladana, iz Novog Pazara, koje je zagrljene našla u kupatilu lutajuća bomba tog istog MILOSRDNOG ANĐELA“ i ostavila majku Olju u trudnoći da samohrana podiže kći Anu. U ime majke Milice Dimitrijević iz Srebrenice, kojoj su januara 1993.godine komšije muslimani iz snajpera u naručju ubili četvorogodišnjeg sina Aca i jedanaestogodišnjeg Raša.
Predlažem da dignemo glas protiv manipulacije dečjom nesrećom kao opravdanjem da najveće vojne sile sveta uništavaju nejake narode i države!
Predlažem da se zabrani medijska promocija ratovanja, navodno u ime brige za ugroženu decu.
A ako bude mogućnosti, predlažem da sledeća tema našeg sastajanja bude upravo ova o kojoj sam govorila.
LjILjANI BULATOVIĆ MEDIĆ U MOSKVI DODELjEN ZNAK “SREBRNI GOLUB“, ZNAČAJNA NAGRADA ZA DOPRINOS MIRU U SVETU
Krajem marta ove godine u Moskvi, Ljiljani Bulatović Medić, publicisti i književnici iz Beograda dodeljen je znak međunarodnog društvenog priznanja “SREBRNI GOLUB“. Ovo društveno priznanje dodeljuje se od 2011. ženama sveta za značajne društvene zasluge u svim oblastima javnog života, za lični doprinos konsolidaciji napora na građenju duhovnog jedinstva svih naroda, poštujući njihovu nezavisnost, bez primene oružja; doprinos očuvanju i učvršćenju mira i života na planeti; posebno, za lični doprinos razvitku narodne diplomatije.
Prva ceremonija uručenja ove nagrade realizovana je kroz socijalno-inovacioni projekat “Narodna ženska diplomatija. Rusija- Kavkaz-Zakavkazje, uz učešće ženskih udruženja iz Osetije i Gruzije.
Do sada su ovu nagradu zaslužile žene naučnici, deputati, umetnici, novinari iz trideset zemalja, među kojima su: Abhazija, Armenija, /Severni/ Kipar, Nemačka, Belorusija, Sirija, Palestina, Litvanija, Estonija, Hrvatska,Češka, Karačevo-Čerkeska Republika, Ukrajina, Crna Gora, Dagestan, Bugarska, Makedonija, Kirgizija, Azebrejdžan i, naravno – Rusija.
Ove godine nagrade su dodeljene na svečanostima povodom stogodišnjice Međunarodnog dana žena u Rusiji i 10-godišnjice Regionalne društvene organizacije “Žene našeg grada“. U radnom delu ove manifestacije održan je Međunarodni kongres žena, sa temom “Odnos žena prema savremenim gorućim problemima u svetu“. Na prethodnom Međunarodnom kongresu žena tema je bila: “Žene -21 vek – Dijalog bez granica“.
U okviru ovogodišnjih svečanosti, Međunarodni savez društvenih udruženja, koja rade na očuvanju i razvitku društvenih, kulturnih i duhovno-moralnih tradicija – “Lideri svetskog zajedništva“ – osnovao je Međunarodni klub laureata nagrade “Srebrni golub“, a svečana predaja nagrade ovogodišnjim dobitnicama odvijala se u fascinantnim uslovima Velike sale Administracije Predsednika Ruske Federacije.
“Kažu, da takve spektakle samo Rusi umeju da organizuju: gardisti sa zastavama izveli su nas pred publiku po taktu koračnice vojnog orkestra i buran apluz prepune svečane sale. Sve je bilo oblikovano precizno: scenario svečanih najava nagrađenih, realizovali su najpoznatiji moskovski tv voditelji; lentu i orden primale smo na velikoj sceni, uz bele ruže, uzbuđeno smo kazivale svoje govore zahvalnosti, a između svakog nastupa uživali smo u plesu odabranih ruskih baletskih i folklornih ansambala, najuglednijih glumaca i pevača, do gostovanja unuka Luisa Armstronga. Uz neke nagrađene učestvovali su i nacionalni folklorni ansambli. Tako su moskovsko –srpski ansambl “Tamo daleko“ i Miloš Lovćenski, narodni pevač i instrumentalist pobrali su ogromne simpatije i ispraćeni dugotrajnim aplauzom“, kaže Ljiljana Bulatović Medić.
Lepotu ovog skupa uveličale su neke završne umetničke manifestacije, koje je organizovala regionalna društvena organizacija “Žene našeg grada“, povodom 10-godišnjice svog postojanja: likovna izložba laureata Natalije Berežnee, izložba pobednika Sveruskog konkursa plakata “Rusija – teritorija mira“, gala koncert Sveruskog inovacionog dečjeg festivala “100 gradova Rusije“, modne revije mladih autora…
“Njihov program je zaista primeran, sveobuhvatan i smatram da nedostaje takvo udruženje u našim uslovima. Osim što se bave brigom za osnovne uslove življenja žena, dece, mladih porodice, penzionera, invalida, migranata – oni grade mostove druženja i saradnje među zavađenim državama i narodima. Videla sam i po sadržaju govora i atmosferi Kongresa da je to jedinstvena organizacija plemenitih i jasno opredeljenih žena za lepotu mira u poštovanju tradicije i osnovnih ljudskih vrednosti. Na primer, predstavnica žena Sirije imala je posebna tretman poštovanja i razumevanja njihovog stradanja. Zanimljivo je bilo to da je njena majka rođena u Beogradu, ali da su živeli u Siriji do nedavnih okupacionih ratnih razaranja.
Kada sam ja govorila protiv manipulacije bolom dece i majki u ratnim planovima najvećih ratnih zločinaca današnjice, moje reči izazivale su suze i odobravanje . A deputat iz Ukrajine je potom govorila o sramoti ponašanja svetskih moćnika prema malim državama i osudila razbijanje Sovjetskog saveza. Posle toga smo usvojile Deklaraciju protiv rata, za bolji kvaliutet života i odbranu civilizacije u 21. Veku.
Ovaj dvodnevni skup u Moskvi omogućio je desetinama vrednih i uglednih žena da se dogovrimo kako dalje da sarađujemo i da se družimo. Jasno mi je bilo zašto su nas zvali “laureati mira“. To zaista želim da opravdam i u svom budućem radu,“ rekla nam je Ljiljana Bulatović Medić.