Циљ није изазов, изазов је пут којим идемо.
Мр Радојко Дамјановић, мастерант образовних политика, начелник школске управе Министарства просвете у Крагујевцу
Пише: Марина Миа Кончар
Још увек се у Србији помиње улазак у ЕУ, а да при томе нисмо способни ни да на прави начин припремимо генерације које долазе да спремне уђу у ЕУ. Кажу да је квалитет образовања у Србији нешто квалитетнији у односу на Бугарску и Румунију, а дефинитнивно нижи у односу на квалитет у бившим југословенским републикама, Хрватској и Словенији, са којима смо делили традицију образовања. Време је да Србија донесе националну стратегију када је образовање упитању. Данас је образовни систем још увек недовршен, недефинисан и представља мешавину старог и новог. Ако се ова ситуација настави, генерације које стасавају биће у проблему, а самим тим и држава.
– Да ли је образовање услов за опстанак и развој модерног друштва?
Образовање је по свом смислу и настанку везано за опстанак и развој било које заједнице, било ког друштва, и зато га свако друштво ставља у фокус својих разматрања. Истовремено, свако друштво има своје виђење, како образовање треба да буде осмишљено. У савременом светском друштву, где доминира економија знања, образовање добија на сложености и постаје услов без кога се не може. Та сложеност савременог концепта образовања, које треба да буде друштво знања, огледа се у прихватању мноштва приступа учењу, коришћењу различитих медијума за учења, и размене знања.
– Почетком 20. века, особа која је знала да пише, чита, рачуна, сматрала се писменом. Шта мислите, ко је данас писмена особа?
Писменост јесте могућност или најпре способност комуницирања појединца са околином, социјалном или којим год окружењем (приватним, професионалним, породичним, резиденцијалним, пословним…). Некада је за то било довољно знати израчунати шта, у оквиру алгебре реалних бројева, или артикулисати мисао низом лексичких симбола, или разумети какав једноставнији запис, поруку. Такозвана функционална писменост јесте концепт савремене писмености. Човек, да би квалитетно живео, треба да уме да користи банкомат, да попуни сложене обрасце кореспонденције са институцијама и установама државе, да користи платни промет путем интернета, да схвати смисао и размену на светским социјалним мрежама, да у свом аутомобилу ишчитава и повеже симболе на инструмент табли која је све сложенија (а да не буде инжењер кибернетике) и тако буде свесно присутан у реалитету сопственог живота, али и свестан своје припадности човечанству у конкретном тренутку времена.
– Да ли је школа једина образовна установа?
Школа никада није била једина образовна установа, али широко посматрано, школа је свуда где се учи. Можемо да кажемо да постоји школа у породици (породична школа), вршњачка школа, некога је ишколовала улица, тако да постоји плурализам топоса, где се активно и реално одвија образовање и васпитање, постоји систем формалне или неформалне иницијације у супкултуру или извесну културну групу. Управо, школу можемо да посматрамо као место окупљања и преношења знања одређене културне групе, с тим да данашње мултикултурно друштво (ако где постоји) инсистира на сложености установе формалног образовања у смислу развијања и промоције различитости, тако да у изгледу јесте таква трансформација школе, у установу која више није школа (или: неће бити школа) у данашњем формалном смислу.
– Може ли знање да застари и ако може да ли је 20. век утицао да знање застари?
Знања не застаревају, али акцелерација стицања нових знања доводи до тога да врло брзо губе позицију у целокупности људског сазнања, тако да у сталној реконструкцији добијају нови смисао и значај. Научна заједница је развила мрежу комуникације и размене, тако да било који увид може за тренутак да обиђе планету. У мноштву података који су доступни, отварају се проблеми њиховог тумачења и успостављања различитих система информација, који опет међусобно посредују у стварању нових и нових конструката. У убрзаном метежу научне заједнице, данас постаје тешко издвојити оно што је посебно значајно и предати га нараштају, да би могао да надограђује сопствена знања и искуства. Пред онима који се баве системима образовања поставља се тежак задатак, да створе такав систем учења младих, који ће им омогућити да увек могу да сагледају светску научну и културну баштину, начинима увида којима су снабдевени (или: снабдевани) током процеса образовања и васпитавања, институционално, формално, неформално и информално. Овде се истиче нова аксиолошка димензија учења и образовања.
– Да ли је код знања битан квалитет или квантитет?
На дилему квалитета или квантитета знања не треба губити времена. Пажња се данас усмерава на начине њиховог стицања, тако да се трага за таквом методологијом која у сваком тренутку може да нам омогући потребан и квалитет и квантитет знања. Конструктивизам у средиште ставља контекст, дискурс, тако да наратив о дилеми између квалитета и квантитета знања постаје депласиран и укључује се одвојено у зависности од предметних околности и потреба тренутка. Друго, доступност извора знања и њихова енормна разноликост узрокује да човек данашњице треба да поседује знања и о њима.
– Како је неговање интелектуалног капитала нације гаранција прогреса, питање је, да ли негујемо интелектуални капитал или не, у Србији у 21. веку?
Србија је распадом другог југословенског пројекта тешко страдала. Људски ресурс је опет трошен, и доведен до материјалне суштине, као друштво потпуно изоловани од светске заједнице, која се многоструко повезала асоцијативношћу по различитим основама – формално и неформално. Данас имамо околности у којима отежано комуницирамо са светом, зато што су се језик и терминологија променили, а српско друштво се бави проблемима којима су се други бавили и пре више од две деценије. Наш данашњи задатак јесте да их сустигнемо, али и да у данашњим конјунктурама заузмемо своју аутентичну позицију. У складу са овим ни интелектуални капитал није негован, већ је препуштен сам себи, као скуп појединаца који се повезују на спонтани начин без уређеног уплива државе или друштва. Тако и интелектуалци имају проблема семиотичке природе, који генеришу све остале поремећаје у амбијенту интелектуалне заједнице. Тек последњих година држава покушава да успостави конзистентан систем праћења, вредновања и подстицања развоја у простору образовања, науке и културе. Српско друштво је принуђено на диктат светских токова док их не сустигне и дође до тога да учествује у њиховом усмеравању, сходно сопственом доприносу развоју светске заједнице народа.
– Какав је однос између васпитања и образовања? Да ли васпитни процес утиче на образовни, и на који начин?
Васпитање и образовање представљају јединствен процес, и у научном смислу најшири педагошки појам је: васпитање обухвата и образовање. Има аутора који мисле обрнуто, да је сваки васпитни акт садржан од учења, тако да то спада у образовање, али је то тема за научне кругове.
Данашње образовање мора да садржи васпитну компоненту, и то је једна од мањкавости данашње школе у Србији; по личној процени, она у значајној мери опада са годинама образовања, и у средњем образовању њено одсуство је значајно. Додатни проблем јесте, што многи наставници не прихватају да је посебан део наставничких компетенција управо у области васпитног рада са младима, и сматрају да то припада неком другом (углавном породици).
Легислативно, не постоје препреке за уравнотежно, усклађено деловање обе ове компоненте. Проблем се може решити инсистирањем на успостављању прописане школе.
– Које су мањкавости образовног система у Србији у овом тренутку, на које треба реаговати?
Увек можемо говорити о томе да ли постоје капацитети за промену на боље или не. У том смислу бих и рекао за образовни систем у Србији да има капацитета за унапређивање по разним основама, али наш основни проблем јесте управљање променама које се дешавају око нас и без наше воље. До сада јесте урађено много до нивоа школе као јединице система, од протокола за превенцију и заштиту од насиља, увођење нове педагогије, засноване на индивидуализованом приступу сваком детету (инклузије – да се школа прилагоди сваком детету), укључивање маргинализованих група у образовање, стандардизовање школских процеса, увођење наставничких компетенција, спољашњег вредновања. На основу свега овога, неопходно је даље интервенисати на нивоу учионице, на нивоу односа унутар наставног процеса, мотивације ученика за учење и партиципативности током тог учења. За све ово је потребно снажење компетенција наставника са разних страна – од образовања за професију наставника до усавршавања наставника који су у процесу рада.
– Какав је положај професора у школама? Да ли могу поред бриге о егзистенцији, јубиларним наградама, и осталим проблемима са којима се сусрећу, да васпитавају и уче нашу децу?
Држава Србија има велико поверење у просветне запосленике, јер је предвидела висок ниво професионализма, компетнција, за обављање ове делатности. Са друге стране, свака просветна заједница живи у конкретној локалној самоуправи, тако да од нивоа развијености и разумевања образовања на тој територији зависи и приступ проблемима са којима се колеге свакодневно сусрећу. То су свакодневни изазови и целокупно наше друштво није заштићено од живота, па ни наставници. Управо је наставнички позив тај који је у директној вези са свакодневним животом, али и животом у будућности. Наравно, не треба бити малициозан, свака средина треба да негује етос; негде је то лакше, а негде је теже.
– Да ли је битно да су директори политички подобни, и да ли су сви директори основних школа, у граду Крагујевцу, Ваша странка?
Политичка подобност припада неким другим временима, нарочито у образовању. Данас је важно да директор разуме образовне политике са националног нивоа, да разуме политике образовања из локалне заједнице, и да уме то да преточи, или успе да усмери школску политику у јединствену политику образовања микросредине коју води. Наравно, директори који не реализују ове јавне политике нису погодни да воде установе образовања и без двоумљења морају да уступе своје позиције. Истовремено, политичка партија која има одговорност за одређену делатност има и право увида и право да своје поверење уступи ономе, за кога сматра да ће да доноси најквалитетније одлуке, а доношење одлука јесте у директној вези са пословима директора.
У Крагујевцу, а и на територији Шумадијског округа (територија Школске управе у Крагујевцу) готово сви директори не припадају ниједној политичкој партији, што само по себи не значи ни да је добро, а ни лоше. Остала мањина је политички јасно опредељена и активно учествује у политичком животу, тако да их има и у Социјалистичкој партији Србије.
Политички активизам је на неки начин иманентан позиву запослених у просвети, тако да је присутан у наставничкој заједници; самим тим има га и међу директорима.
– Куда иде образовни систем у Србији у 21.веку?
Образовни систем у Србији је изванредно пројектован, да одговори на све изазове савременог доба, са запосленима који имају одличан капацитет за развој, посебно добру основу за развој својих компетенција, али и непопуњен јединствен простор за учење, који пружа свеколике могућности. Још увек је велики јаз између онога што је прописано и онога што је успостављено да функционише. Реформа образовања још није прошла ону тачку, после које је немогуће ићи назад.
Када се успостави систем образовања, онако како је замишљен, како је прописан, имаћемо јасну и потпуну партиципацију свих, високу интерактивност у систему, платое мултифреквентне комуникације, друштво које учи и друштво знања. Циљ није изазов, изазов је пут којим идемо.
