Крагујевац, 23. новембар 2012.
О књизи говорили: Лепосава Петровић (песникиња) и проф. др Драган Батавељић (рецензент)
У уметничком делу наступали: Милинко Ивановић Црни (Бистрик), Богдан Марковић из Јагодине(у полуфиналу Шљивика) и Стефан Арсенијевић (члан ЦЗНТК „Абрашевић“, трећепласирани манифестације „Златни глас сабора“ у Рековцу за 2012. г.)
Издавач: PRESTIGE_MM за издавача: Марина Миа Кончар
Корице: MEDIAMARKETING
Штампа: INTERPRINT, Крагујевац
Организатор програма: Марина Миа Кончар
Техника: Милан Марић
Проф. др Драган Батавељић
РЕЦЕНЗИЈА
Како рече наш нобеловац, Иво Андрић, „завичај човеку не дугује ништа, а човек је завичају вечити дужник!“ То је стара истина, која важи, како за песнике који пишу поезију, тако и за писце, који се баве писањем прозе. Наравно, то важи и за нашу суграђанку, Лепосаву Петровић, која је рођена у Бачини (срез Крушевац), а живи у Крагујевцу. Иако је много већи део свога живота провела у срцу Шумадије, никада није заборавила место одакле је потекла, што у својим текстовима потврђује и проф. др Слабољуб Обрадовић, када каже да је „корен песниковог бића у завичају“. Исправност ове мисли, на специфичан начин потврђује крагујевачка поетеса, чије је дело пред нама. Она је танани лиричар нежног женског срца и разиграног пера, чији су плодови песме које никога не могу оставити равнодушним. Свака од њих је писана јасним и јединственим стилом, прожета дубоким емоцијама и, као таква, пружа одређену поруку, која се пре или касније укаже сваком читаоцу.
Песникиња Лепосава Петровић урања у психологију својих земљака, српског сељака и сваког часног Србина. указујући да је у Србина велика душа, да сваки Србин носи истину у своме срцу и да се тиме увек поноси. Пишући о родном крају, она каже своме брату у даљини да никада не заборави своје корене и да се сећа њеног загрљаја. Јер, у туђини, у другоме свету, јесте лепо, али си увек сам, са сетом у души, међу непознатима и странима, па зато треба чувати своју домовину, поштовати бабовину и неговати обичаје и традицију. Када бираним речима „пева“ о своме селу и њеној Србији, песникиња заокружује исповест о узалудности и коначности, узаврелости живота и уздизању српског народа. Значај снова и присећања на кућу и кућиште, јесте за њу неизмеран, па отуда и велика потреба да се напише ова књига. Међутим, као што се вода у свом току и путеви у животу најчешће рачвају, тако се и Лепосавина поезија повремено рачва. Тако она у овој новој збирци песама пише о кругу живота, описујући живот као чудну причу, у којој се све окреће, али и „кида и наставља, а никако не исправља“.
Такође, уметнички врло убедљиви део збирке, у којој песникиња говори о љубави – чеканој, дочеканој и изгубљеној, питајући се шта је судбина и каква је њена улога у састављању и растављању двоје заљубљених. Како сусрет и спајање две сродне душе почињу са љубављу, а разлаз и растајање са мржњом, која је јача од сваке силе, песникиња поручује да не жели ни да чује више њено име. Јер само је љубав услов среће и будућност света. Наравно, нико није увек срећан и зато, када би само срећни певали, нигде не би било песме, јер је срце сваког од нас, у животу бар једном погрешило и зажалило. Но, и поред тога, није грешка када се љуби, јер боље је љубити и изгубити, него никада не љубити, управо зато, што је пролазност присутна свуда око нас. Живот пролази као трен, а остају жеље и наде успут расејане, које само срце може да понесе у даље постојање.
Због свега наведеног, сматрамо да је пред нама једно изузетно литерално дело, једна устрептала и опомињућа збирка песама, коју би требало да имамо у својим библиотекама, јер њене поруке и дубоке мисли, неће моћи да заобиђе ниједан озбиљан љубитељ савремене поезије.
У Крагујевцу Проф. др Драган Батавељић
дана 9.10.2012. године