Sve patnje i nepravde, istine i zablude srpskog društva
Piše: Marina Mia Končar
Od heroja do „izdajnika“, da li je to moguće?
Prema pisanim dokumentima Četnički pokret je nastao početkom 19. veka. Ove formacije su bile vanstranačke, dobrovoljačke, borbene organizacije čiji su pripadnici bili elitni borci koji su služili za odbranu ugroženog srpskog naroda. Svaki član ove formacije morao je da bude spremam da žrtvuje život za slobodu i čast srpskog naroda, pod zakletvom: „Sloboda ili Smrt“ i „S’ Verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu“.
Kralj Milan Obrenović je priznao četnički pokret, shvativši njegov značaj 1886. g.
U periodu borbe za oslobađanje od Turaka, centar četništva je bio Kragujevac.
Postavlja se pitanje: šta se to dogodilo, da ljudi koji su bili spremni da žrtvuju svoj život za čast i slobodu srpskog naroda, postanu odbačeni, oljagani, ubijani i prognani sa srpske zemlje.
Ugledni član stranke Zajedno za Šumadiju Vladan Mihajlović, govori o četničkom pokretu, patnjama i nepravdama, istinama i zabludama srpskog društva.
– Šta se stvarno desilo u Drugom svetskom ratu, gde su elitni borci, branioci ugroženog srpskog naroda, postali izdajnici?
Ja se ne slažem sa vašom poslednjom konstatacijom o izdajnicima, njima je to nametnutno, to je ogromna prevara, laž. To je toliko dugo trajalo, izgovorena laž, tako da je većina naroda i poverovala u to. Tu istinu niko ne želi da čuje. Na ovako ozbiljno pitanje ja bi vam odgovorio malo šire. Mi imamo kroz ceo XVIII i XIX vek obnovu srpstva, kome je pretilo da u Otomanskom carstvu nestane. Imamo ponovno uzdizanje. Tamo, gde su ustanci stvorili ponovo embrion srpske države, još uvek neoslobođene prostore, bilo Austrougarske monarhije ili Otomanije, normalno je da svi oblici borbe budu prihvatljivi i dobrodošli. U tako surovim uslovima meni je potpuno jasno i potpuno se slažem; najčasniji, najbolji, najhrabriji sinovi su krenuli, jer ne može kukavica da krene u borbu. To je davalo dobre rezultate. To se isto dogodilo i u Drugom svetskom ratu, kada se ponovo nad Srbijom nadvio crni barjak. Tada, su pripisali četnicima izdajništvo, na prvom mestu mislim na komuniste, koji su u to vreme bili veoma hijerarhijski organizovani. Primer organizovanosti je i njihov odlazak u Španiju, u tolikom broju. Te davne, 1941. godine, komunisti su poštovali sporazum Hitler–Staljin, do 20. juna, do iznenadnog napada Hitlera na Staljina, bili su saradnici tih istih nemaca, a onda su sve svalili na četnike. Četnici su tada bili prva gerila u Evropi, a protiv Hitlera. Zamenjene su teze, prevara je ogromna. Laž o četnicima ponavljana više od pola veka, za one neobaveštene postaje istina. To je najveća zabluda na osnovu koje se temelji sva naša nesreća. Samo početkom 20. veka imamo uzdizanje Srbije i to vrlo kratko, a onda početak razgradnje. Tu se stvorila antisrpska koalicija, vrlo moćna, nezanemarljiva. Mi nismo drugima krivi, što imamo i državnost, i istoriju, imamo sve atribute da budemo nacija i država, a drugi to nemaju. Da li mi svega treba da se odreknemo, da bismo bili u ravni sa njima. Nisam nacionalista, ali branim svoje.
– Zašto je za Vas bitan četnički pokret?
Da je dao Bog da scenario bude drugačiji, da se nije dogodila ta belosvetska sila, koja se zalagala za antikomunizam, a u Jugoslaviji nametala komunizam. To su istorijske činjenice, a naši istoričari, akademici, to prećutkuju, nema u javnosti da se to predoči, a posebno danas, kada su nestali okovi UDBE, kada si mogao da budeš uhapšen, kada su mogli da ti zaplene imovinu. Nikome nije stalo do istine u ovoj Srbiji, a kako da se, onda, nadamo boljitku. Da smo održali četnički pokret, ne bismo ostali bez vere, ne bismo se za tih pola veka ovoliko raslojili, pobegli od atributa državnosti. Na taj način smo se rasrbljavali, a sada se čudimo. U komunizmu je bilo i dobrih stvari, ali je to zahvaljujući napretku nauke i tehnologije. Danas imamo najviše ljudi iz Srbije koji kažu: „Tata vrati se“, misleći na Tita. Međutim, potrebno je samo da postave jedno pitanje: Gde su bile države koje nisu živele u komunizmu, koliko su one iskoristile tehnološki napredak za boljitak svoje nacije? Gde smo bili 1939. godine, u odnosu na te države, a gde su te države, posle pada Berlinskog zida, u odnosu na nas? Kada to uporedimo, sagledaćemo prave zasluge komunizma, i tada dolazimo do istine. Međutim, mnogo je malo boraca za tu istinu.
– Da li fraza „Sloboda ili Smrt“ najbolje opisuje istoriju i duh srpskog naroda?
U periodu obnove, kada se stvarao četnički pokret, do Drugog svetskog rata, mi nismo imali izbora. Tu su istoričari i razni teoretičari podeljeni. Mislim da nisam pozvan, a ni dovoljno informisan da mogu rasuditi: da li nam je trebala Albanija i gubici u prvom ratu? Zašto, danas, polako nestajemo. U tom periodu obnove, druge metode nije bilo. Niko nije lud da ide u smrt dobrovoljno, ali ideali slobode su toliko jaki, da je to bilo normalno. Najbolji srpski sinovi, najjači, najhrabriji borili su se za svoju zemlju i svoje ideale.
– Koja je bila prava ideologija četnika? Da li su negovali nacionalističku ideologiju, ili jugoslovenski karakter?
Nacionalizam je širi pojam. Ako je u smislu Hitlera, mi to nikada nismo bili, ali to naše nacionalno ne treba da bude pežorativno. Srbi kao jedini državotvorni narod na Balkanu, pokušali su da okupe druge Slovenske narode, u bolju, moćniju organizaciju, da bi se moćnim silama suprotstavili, da bi bili ravni sa njima, a ne podanički. U tim drugim nacijama kojima je bratska ruka pružena, buknula je mržnja prema Srbima. Kako drugačije objasniti jame po Hrvatskoj? U Srbiji je svako bio dobro primljen, nikada se nije događalo etničko čišćenje. Međutim, kao što sam rekao, kad ponavljate laž u medijima, posle određenog vremena, prihvati se kao istina, a otuda i optužba protiv Srba. Četnički pokret, te velike ideje, koje su dugo i u srpskoj inteligenciji raspirivane, u jednom trenutku i od naroda prihvaćene, zloupotrebljene su i krenule protiv Srba.
– U jednom tekstu piše, da su četnici pustali bradu, i da je to tradicionalni pravoslavni način da se izrazi tuga zbog okupacije otadžbine?
Duboko u srpskoj tradiciji, pre pojave četnika, mi imamo kao znak žalosti bradu. I danas, čovek izgubi sina, pa pusti bradu kao znak žalosti. Suština je da je brada žalost, i tuga za sudbinom srpskog naroda.
– Koliko je bilo tragično da su i sa jedne strane i sa druge, u Drugom svetskom ratu, bili Srbi?
To je najtragičnije u celoj priči. Srpska krv se prolivala. Postavimo ponovo pitanje: kako da nas bude, kada se toliko samouništavamo? Pa još kad svemu tome dodamo da postoji ogromna antisrpska koalicija i spolja. Strašno!
– Da li je četnički pokret imao jaku hijerarhiju, ili je nepostojanje hijerarhije bila slabost četničkog pokreta?
Ne možete pričati, sada, o nekome, ko je tamo skupio družinu, bez vojničkih znanja, bez znanja organizacije vojske, a da uporedite sa generalom, koji je stekao zanje, čin u mirnodopskim uslovima. Tu, sada, da pomenemo Dražu Miahajlovića koji je stao na čelo, i to je već bila druga priča. Problem je, kada se priključe loši ljudi, pa pod firmom četnika, ili čim je neko dobio prvi čin, odcepio se od matice. U uslovima kada je zemlja okupirana, gde ne možete odmah skloniti takvog, prepreka je previše, onda se stiče utisak haosa. To ne možemo pripisati Draži i njegovim časnim vojvodama, niti onim časnim ljudima, koji su završili u dijaspori, niti onima koji su časno završili na Romaniji, ili na Zidanom mostu, na tim velikim stratištima, kada je rat već bio završen. Prolivanje krvi, a rat završen.
– Da li su i četnici bolovali od balkanskog sindroma podela?
Gradeći bolnicu na Hilandaru, kada je vladika Atanasije Jeftić došao da razreši neke sukobe, pitao sam oca Peru: „Šta je ovo oče Pero?“ Rekao mi je: „Šta se čudiš, i ovde su Srbi.“ Mnogi od nas misle da mogu da budu vođe bez pokrića, bez znanja, bez ičega. Tako naprave haos, razne gadosti, kojih se posle stidimo, a koje su protivnici iskoristili da pripišu nama. Oni nikada nisu bili interesantni, ali su time oblatili druge, postene Srbe, oblatili Pokret.
– Koliko je srpsko društvo spremno za obnovu?
To je, jednom, blagopočivši vladika Sava lepo definisao: da za izgubljenu godinu u ekonomiji, treba tri da se nadoknadi, ali izgubljena u duhovnom smislu, treba deset. Računao sam, pola veka komunizma, puta deset, to je mnogo godina, 500 godina nam treba da bismo se obnovili. Danas, sve više verujem u to.
– Šta se desilo sa čovekom koji je bio učesnik Prvog svetskog rata, Cerske bitke, Albanske golgote, Solunskog fronta. Čovek koji je u to vreme, po odlikovanjima bio ispred mnogih? Od heroja do izdajnika, da li je to moguće?
Ko ga je proglasio za izdajnika? Ljudi bez morala, pobednici, Titovi saradnici, a najgore od svega je, što su to Srbi. Oni su na početku ovu laž, zamenu teza, iskoristili da oljagaju čoveka, sakriju svoja nedela, trebao im je neko, kome bi pripisali svoja nedela. Oni se nisu u ratu borili protiv Nemaca, oni su se borili za vlast. I dobili su je. To je najveća zabluda, a nema nema napretka dok verujemo u laži nekih prošlih vremena. U Kragujevcu imamo 7000 žrtava, a ne priča se kojih? U našem istorijskom arhivu stoji da su Nemci streljali 2600, a ostatak do 7000 su pobijeni u kapislani, tamo, gde je pored Ždraljice trafostanica. Kad smo gradili temelje, naišli smo na gomile kostiju. Kao mlad inženjer, u nadzoru, bio sam iznenađen, kada je uletela UDBA i pomerila nas. Pao je berlinski zid, ali je ovde neko jak, na Balkanu, koji je srpsku državu doveo, dokle je doveo. Cilj je da se Srbi rasrbe. Kad nestane Srba, drugima će biti lakše.
– Četnički pokret je u velikoj meri rehabilitovan u Srbiji tokom poslednjih godina, ali ako nekome danas pomenete istoriju i četnički pokret, od mnogih čujete da to više nije interesatno. Interesantno je bilo u vreme Miloševića, danas više nije. Zbog čega je tako?
To je samo formalno urađeno, potrebno je rehabilitovati celu Srbiju, samo se nadam da neće to biti kasno. Generacije koje dolaze to ne interesuje. Više ih interesuju piramide u Egiptu, nego njihovi dedovi, pradedovi, istina o Srbiji. Sve je to pod uticajem jednog moćnika u svetu, odnosno, približavanja apokalipsi. Njima treba jedna vlada koja će upravljati čitavim svetom. Njima ratovi odgovaraju. Po njima je najoptimalnije da na zemljinoj kugli bude milijardu ljudi, što znači, treba šest milijardi pobiti. Među Srbima je, ne za šaku dolara, nego sitniša, mnogo lako naći ljude koje stavljaju u svoju službu, za svoje interese. Ni 5. oktobra nije bilo namere za istinsku obnovu srpskog društva. Svakom pametnom čoveku je jasno da su otpori ogromni, ljudi su se odrekli Boga, odrekli se vere, a ne shvataju da je to i njihovo stradanje. Sada je mnogo perfidnija igra, da to nikoga ne interesuje. Bitno im je da zaborav to poništi. Lično ne verujem da je spasenje tu; bez istine spasenja nema. Bojim se da će nam se nesreća ponoviti, a brinem se zbog pokolenja koja dolaze. I Slobodan Milošević, ako je ikome učinio zlo, učinio je Srbima. Čemu Hag? On je kriv što Srba nema ne prostorima na kojima su vekovima živeli. Zato ga nikada ne bih isporučio Hagu, ali bih mu sudio u Beogradu. Kad dođete na čelo jedne nacije, svesni ste svoje odgovornosti.
– Može li doći do ozdravljenja srpske porodice?
Vladika Nikolaj nam, na žalost, to ne prorokuje. Njegove reči su veoma teške, i plaše me, a ja, ipak, imam nadu, i kao hrišćanin znam da ne smem da pokleknem. Doći će jednoga dana vođa dovoljno mudar, dovoljno vredan, da nas obnovi, složi i umnoži. Gospod kad hoće da kazni narod, da mu lošeg vođu. Kazna je neminovna. Predugo traje, a mi se ne kajemo. Samo srljamo iz greške u grešku. Sve više Srbin mrzi Srbina. Ranije smo bar bili u socijalnoj jednakosti pomirljivi, a sada se rodila velika mržnja u ovom raslojavanju. Nemamo ni jedan hrišćanski argument da kažemo da smo se popravili. U svim sferama smo gori nego što smo bili; govorim o narodu.
– Da li ćemo sačuvati državu i identitet, kada kažete da smo gori nego što smo bili?
Ako su Jevreji posle toliko godina i posle toliko vekova dobili državu, nismo mi toliko prokaženi, i među nama ima i vrlih, i divnih ljudi. Stvoriće se koncentracija tih ljudi, znanja, umeća, mudrosti, i možda će nam ponovo doći Sveti Sava, ili neko sličan njemu. Samo se bojim: koliko će nas tada biti?
– Da li će to nama biti bitno, jer mnogi kažu: nas za 50 ili 100 godina biti neće?
Gospod je stvorio čoveka. Nacije su se formirale po mnogim etničkim oblicima. Kroz istoriju je bilo mnogo nacija, mnoge su nestale, a neke nove su formirane. Ja bih se pre zapitao: zašto se učvršćuju neke nacije, ako nije bitno, gde ćemo biti u budućnosti? Ko će nas spasiti, ako mi nećemo spasiti sami sebe?
– Kragujevac je bio centar četništva u vreme Turaka. Šta je danas?
Kragujevac je tu gde jeste u obnovi srpstva. Prvi put, i drugi put je krenulo iz Šumadije. Verujem da će i treći put krenuti iz Šumadije, talas i želja za obnovom srpstva. Koliko ćemo se uzdići, i kada će doći taj trenutak, nisam siguran da znam odgovor.
– Da li će se ikada vratiti slava četnika iz vremena Milana Obrenovića?
Teško pitanje. Kako stvari stoje, mi treba da raščistimo u istoriji njihovu slavu, koju su im okaljali. Da je stavimo na svoje mesto, a u budućnosti, da li će mladi naraštaji ići tim putem ili nekim drugim, to treba ostaviti njima. Ali mi treba da pomognemo da se sazna istina, jer i njihove odluke u budućnosti zavisiće od toga. U ovom našem razgovoru, ni jednog trenutka ne želim da opravdam zlikovce koji su bili i na ovoj strani, koji su ubili bilo kog Srbina. Ali i ti ljudi su Srbi koji su se odrekli vere. Vernik ne može oduzeti čoveku život. Nema te ideologije koja pravda oduzimanje života. Pomirenja će biti kada se pokajemo i vratimo veri. Lepota naše vere je u oprostu i pokajanju.
– Mislite li da će sve patnje i nepravde, istine i zablude sprskog društva biti opomena za nove generacije Srba koji dolaze?
Ako prećutimo istinu, neće biti. To je poenta priče; ako ne ustanemo masovnije i kažemo istinu, šta nam se dogodilo. Moram to da ilustrujem skorašnjim primerom: kada se desio vesnik našeg napretka, 1997. g., Voja Mihajlović je postavljen za gradonačelnika Beograda. Javio se neki udbaš iz Makedonije koji je tvrdio da zna gde su posmrtni ostaci Draže Mihajlovića, negde na Banjici. Naravno, mediji to proprate bez ranije provere. Cilj je bio da Dražin unuk prekopava Beograd. Kakva bi to politička poruka bila za napaćeni narod koji je gladan? Lično bih voleo da istinski veliki srpski sin nadje mira i spokoja u grobu, opevanom, po našem srpskom običaju. Mi smo obeležili mesto gde je uhvaćen. Tu je sagrađen manastir „Ravna Gora“ u spomen Čiči. Mi ne znamo ko smo. Mi koji smo državotvoran narod na Balkanu.